Neva

Novo prijateljstvo

Nikada nisam bila osoba okružena prijateljima. Umela sam kao dete da nazovem nasumičnu devojčicu najboljom dtugaricom, pa bih se razočarala kada bih saznala da je njena najbolja drugarica neka druga devojčica. Iz nekog razloga, ljudi koje sam volela nisu imali naviku da vole mene.
Ja sam bila ta koja je inicirala druženje, koja je želela da organizuje susrete i zato me poruka devojke koju sam upoznala u Filiju iznenadi.

-Zdravo, Neva! Volela bih da odemo zajedno u kupovinu, možda i na ručak? Nadam se da ćeš mi odgovoriti.

Kliknem prstom na njenu fotografiju i razgledam profil. Drina Savić je, sudeći po njenim objavama na instagram profilu, avanturista. Njen osmeh je obasjao planine i klisure, a zasjao je i na fotografijama sa reke čije ime nosi. Sadržaj njenog profila je raznobojan, svaka fotografija nosila je neku posebnu priču ispunjenu zvukom njenog smeha koji mi je jasno ostao u glavi. Ponovo otvorim poruku koju mi je poslala i potvrdno odgovorim na njeno pitanje.
Samo dva sata nakon što smo razmenile informacije o susretu, ona se našla ispred mog stana.

Obujem ravne, smeđe papuče koje su identične nijanse kao i pojas na beloj haljini koju sam obukla u brzini. Uzmem torbu u ruke i siđem ispred zgrade. Drina me je dočekala u narandžastom topu i jarko zelenim pantalonama koje su pratile linije njenih nogu. Kosa boje meda joj je svezana u  visok rep, a oči sakrivene ispod okvira tamnih sunčanih naočara koje je skinula čim me je primetila. Pođem joj u susret i njen široki osmeh prosto natera i mene da se na smejem. Zaustim da izgovorim pozdrav, ali ne stignem jer me stegla u čvrst zagrljaj. Zaljulja se levo desno dok me grli i ispušta neki poluglasni krik.

-Tako mi je drago što te vidim!-hvata moje ruke i smeši mi se.

-I meni je.-izgovorim pomalo zbunjena, ali ne stignem da reagujem jer je ona već uskočila u automobil i čeka i mene.

Smestim se na suvozačko sedište i povučem pojas kako bih se vezala, ali on ne želi da sarađuje sa mnom.

-Ne trudi se, ne radi. Samo gurni lažnjak da ne bi pištao jer nisi vezana. Dosadnjaković!-prevrne očima, a ja se malo izbezumim jer očigledno govori o svom automobilu.

-Trebalo bi to da popraviš. Neodgovorno je voziti ljude...-krenem sa predavanjem, ali me ona žustro prekine glasnim negodovanjem.

-Jao, jao, jao! Nemoj i ti molim te, ista si Viktor. Sigurno biste se odlično slagali.

-Ko je Viktor?-pitam je znatiželjno dok pokušavam da svojom nogom zakočim u pod na kom nema komandi. Šteta što ih nema jer vozi kao manijak.

-Moj stariji brat, dosadnjaković. To mu je posao. Samo zvoca.-prevrne očima, ali osmeh koji joj se toplo razliva licem mi jasno govori kakav odnos ima sa bratom.

-I ja imam mlađu sestru, zove se Srna.-nasmešim se dok govorim o Srni. Pričam joj o njenom fakultetu, karakteru i tome koliko smo različite iako smo sestre.

-To potpuno razumem. Ja sam vaspitačica, a Viktor je tužilac na sudu. Mama je advokat, tata sudija, tako da sam ja pomalo crna ovca.-veselo se osmehne, ali ispod njenog osmeha ne primećujem gorčinu. Dakle, srećna porodica. Bar jedna od nas je ima.

-Mora da ti je vaspitanje bilo interesantno.-progovorim i skrenem temu jer je jasno da bi ona pitala za moje roditelje, a oni nisu nešto o čemu volim da govorim.

-Ja sam tatino dete, on je otkačen kao ja. Mama i Viktor su progutali motke, ali nisam ti ja to rekla.-okrene se ka meni i namigne mi. To me podseti na Bojana, a mislila sam da niko više ne namiguje.

-Kakav je to sanjarki osmeh? Reci mi brzo!-glasno krikne i odlučim da ne pričam gomilu bezveznih gluposti kako bih se izvukla.

-Zove se Bojan i voli drugu ženu, a ja sam sjajan prijatelj koji ume da ga sasluša.-naslonim se u sedište, ražalošćena jer je ovo prvi put da nekome glasno priznajem svoju muku.

-O, molim te. Ima toliko riba u moru, nije jedini na svetu.-odmahne rukom i parkira se ispred tržnog centra.

-Znaš li da normalnoj osobi treba mnogo više vremena da se doveze do ovde?-ozbiljno izgovorim.

-Ja sam sjajan vozač, Boki!-glasno se nasmeje i ne dozvoli mi da se pobunim jer je već izašla iz auta.

-To nije bilo lepo.-uperim prst u nju i malo se namrštim.

-Opusti se, Boki, rešićemo sve.-stavlja naočare na lice i gura me prema ulazu.

Već posle treće radnje koju smo obišle mi je bilo dosta. Trčkarala je okolo neumorna poput deteta i želela je sve da isproba i dodirne. Pratila sam je u stopu, mada sam mislila da ću doživeti infarkt, sve dok nije stala ispred prodavnice sa kostimima i seksualnim pomagalima.

-Hajde, uvek me zanimalo šta ima unutra!-vuče me ka tamo, a ja se opirem i vučem nju prema sebi. Izgledamo kao da povlačimo konopac, samo što nemamo konopac, već trgamo ruke jedna drugoj.

-Ja sam psiholog i to u vojsci. Videće me neko.-govorim ispod glasa i suptilno se okrećem na stranu kako bih smotanim osmehom smirila narod koji gleda našu malu predstavu.

-Rekoh ja, dosadnjakovići.

Naglo mi pušta ruke i mene sila povlači unazad. Mislila sam da ću pasti, ali samo se naslanjam o visoko telo iza mojih leđa. Dve krupne šake stežu moje nadlaktice, a krupan muški glas progovara iza mojih leđa.

-Da li si normalna?

-Ne smaraj Viktore, samo se zezamo.

-Budalo! Da li si dobro.-Viktor pušta moje ruke i zaobilazi me. Morala sam da se izmaknem za jedan korak jer je znatno viši od mene, kosa mu je crna kao ugalj, a oči tamne, identične kao Drinine.

-Da. Imate iste oči.-propnem se na prste i pogledam u Drinu preko njegovog ramena.

-Tako je!-veselo cikne i zalepi se za njegova leđa.

-Pravac restoran!-veselo uzvikne, a Viktor namršteno odmahuje glavom.

-Silazi mi sa grbače.

-Dobro, ali ideš sa nama. Molim te Viko.-kao majmunče se veša oko njega, a kad joj on klimne glavom samo ga je gurnula nazad i krenula da trči prema izlazu.

-Ko zadnji magarac!

-Trčaćeš?-pita me sa podignutim obrvama.

-Mislim da neću.

-Ni ja. Posle tebe.-pokazuje mi rukom da krenem, što ja i učinim.

I samo tako smo moja nova prijateljica, njen brat i ja krenuli ka restoranu koji se nalazio niz ulicu.