Bogdan i Nina - cetvrti a u jedno i zadnji deo Kombinacije .
Dvoje ošteceni ljudi i najbolji prijatelji. Ona zna sve o njemu ali ne i on o njoj. Ona sebicno cuva svoju bol od njega sve do trenutka dok ga on ne otkrije. Oni su ljudi koji su imali sno...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Juce sam bila u depresiji a danas se osecam poletno. Cim sam jutros otvorila oci osetila sam neki optimizam u sebi i odlucila sam da ne gubim nadu. Bogdan je u pravu nesmem da odustanem bez borbe. Zato se sada zajedno vozimo ka kuci u koju nisam ušla petnaest godina. Nisam imala snage to da uradim ranije ali sada moram. Malo se osecam sigurnije što ne idem tamo sama i što imam njega pored sebe.
Kako se približavamo kuci tako mi srce ubrzava ritam a dlanovi pocinju da mi se znoje. Zato sedim u autu i ne usuđujem se da iskoracam napolje.
- Jesi li dobro?- osetim njegov dlan preko svog i a to me trgne iz dubokog razmišljanja.
- Aha,jesam- kažem nesigurno.
- Ako nisi spremna možemo da dođemo neki drugi dan,ili mogu sam da uđem i da vidim u kakvom je stanju unutrašnjost kuce. Spoljašnost nije toliko loša jedino treba da se ocisti dvorište i da je obnovi fasada a to ce mi oduzeti nekoliko dana.
-Meni se ne cini da je to tako jednostavno- gledam ispred sebe i kuca mi izgleda kao senka od ono što je nekad bila.
-A ti se kao razumeš u ovaj posao je li?- izdigne obrve a ja se nasmejem.
- U pravu si ,ne razum se ja u to. Hajde da vidimo šta se nalazi unutra - odvežem pojas i otvorim vrata.
- Jesi li sigurna da možeš to?
- Jesam Bogdane hajde idemo.
Krenem po poplocenu stazu koja je prekrivena sa travom i zemjom a on ide zamnom. Izvadim kljuc iz torbe i ubacim ga u bravu. Okrenem dva puta i pritisnem kvaku i otvorim vrata. Duboko uzdahnem ali ne odustajem. Zakoracam unutra i obuzme me val secanja na vreme dok sam živela ovde. Sa svakim korakom osecam kako mi ponestaje daha. Trudim se da zadržim suze ali mi ne ide. Ispred mene je kuhinja u koju je moja majka stalno kuvala, sa leve strane se nalazi trpezariski sto na kom smo uvek jeli zajedno a sa desne kauc na kom je moj tata sedeo i gledao tv.
- Ovo nije bila dobra ideja. Dođi idemo odavde- osetim Bogdanove ruke oko svojih ramena i cujem njegov zabrinuti glas.
- Ne ,dobro sam samo...preplavila su me secanja to je sve.
- Ako ti je ovo previše možemo da pronađemo drugo rešenje.
- Jednom moram da se suocim sa tim. Možda sam trebala ranije da dođem ali nisam imala hrabrosti. Sada kada sam vec tu necu da odustanem, moram da pređem preko toga da bi nastavila dalje- kažem odlucno.
- U redu ja sam uz tebe.
Polako smo koracali i obilazili kucu. Svaki deo,svaki cošak,svaku sobu. Svaki kutak je bio pun secanja ali nakon što sam prevazišla taj vala emocija kada sam ušla sa svakim korakom mi je bilo lakše. Sve su to bila lepa secanja,na jedno lepo vreme koje sam provela ovde. Svaki dan je bio pun ljubavi i topline a ja sam želela isto to da pružim nekom detetu. Ovo je bilo savršeno mesto za novi pocetak.
- Dali postoje stvari koje želiš da zadržiš ili neki deo od kuce kojeg ne želiš da diramo?- upita me kada smo završili obilazak.
-Onaj stub u kuhinji bi želela da ostane netaknut. Možda je glupo ali...
- Ništa nije glupo to su tvoji uspomeni i imaš prava na njih. Možemo još danas da pocnemo da pakiramo stvari i da ocistimo prostor. Zidovi treba da se istruže i da se gletovaju zato je najbolje da sve izbacimo napolje. Kuhinja je lepa i kvalitetna ako se slažeš samnom ona bi mogla da ostane i zameniceš samo elektonse uređaje. Sav nameštaj koji želiš da ostane smesticemo ga u garaži a ostalo možeš da doniraš ili baciš. To treba da završimo danas i sutra da bi mogao da pocnem sa radom unutra.
-Wow - je jedino što uspem da isustim nakon njegovog govora.
- Šta?
- Zaista ceš sve to da uradiš za mene?
- To i još mnogo više ako je potrebno.
- Hvala ti puno Bogdane,ne znam šta bih radila da nemam tebe- kažem iskreno i zagrlim ga.
********
Dan je bio pred nama zato smo se bacili na posao. Ja sam uzela kutije i spakovala neke sitnice koje sam želela da zadržim. Bilo je puno novih stvari u ormaru od odjece,prekrivace i svašta nešto i to sam odlucila da doniram kao i sami plakari i ležaji iz spavacu i moju deciju sobu. Želela sam da obnovim vecinu nameštaja a ovaj stari je bio zdrav i mogao je da posluži nekome ko nema.
Garaža se polako punila a kuca je bila sve praznija. Shvatila sam da stvari ne znace ništa u odnosu na ono što nosimo u sebi. Trenutke srece koje smo doživeli ostace zauvek urezani u naša srca bez obzira na to šta ce se dogoditi a ja sam želela da se samo toga i secam. Želim da pamtim svoje roditelje onakvi kakvi su i bili.
-Siguran sam da su tvoji roditelji ponosni na tebe i da te gledaju i cuvaju iz raja.
- Misliš?- pogledam ga nesigurno.
- Ne mislim siguran sam u to. Ponosni su što im je cerka toliko hrabra i jaka i verujem da ce ti oni pomoci da ostvariš svoj san i ispuniš svoju želju.
Ovaj covek uvek zna da izgovori prave reci u pravom trenutku i zna kako da mi vrati snagu i optimizam da bi nastavila dalje.
- Šta bih radila da nemam tebe?
- Uvek ceš imati mene.
I eto ga ponovo me je ostavio bez reci.
- Ti si moj anđeo cuvar- kažem mu iskreno.
- Radi mala i ne zabušavaj - preokrene ocima na moje reci i nastavi da iznosi stvari iz kuce.
