𝑂𝑠̌𝑡𝑒𝑐́𝑒𝑛𝑖 🔚

15

Oblacim belu satensku haljinu do ispod koljena i zagledam se u ogledalu. Lepo izgledam ali duša mi je tužna.  Tako bih volela da su sada ovde moji roditelji i da je sve ovo stvarno ali nažalost ništa od toga nema. Kako god bilo nema odustajanja. Izdržacu neko vreme ovo mucenje samo se nadam da necu uraditi nešto sa cime bih povredila Bogdana  upropastila naše prijateljstvo. Nakon svega što je ucinio za mene dugujem mu bar toliko. Uzmem torbicu i zacujem zvono na vrata. Došao je. Uzmem vazduh i pritisnem kvaku.

Njegovo ime tako pristaje na njegovom izgledu i opisuje ga u potpunosti. Izgleda kao da je bogom dan na ovaj svet da hoda ovom zemjom da bi žene uzdisali za njim. I ne zavaravam se jer koliko god on poricao ja znam da ga svaka druga žena u ovom gradu želi. Ipak,on ce oženiti mene. Iako je brak lažan imponuje mi to što cu bar na neko vreme da budem njegova žena.

- Izgledaš predivno- udeli mi kompliment.

- Hvala i ti takođe.

- Jesi li spremna?

- Nisam- priznam i on se ukoci.- Mislim ...imam tremu zbog svega ovoga i ne znam šta nas ceka sutra...

- To ce vreme da pokaže. Bolje je da krenemo da nas ne bi cekali gosti- nasmeje se.

- Zar je moralo da ima toliko ljudi ?- upitam iako znam odgovor. Kada smo saopštili našu odluku svi su bili zateceni ali i srecni. Nije bilo teško da ih uverimo  u našu ogromnu ljubav i da smo zajedno vec par meseci. Rekli smo im i razlog zbog žurbe takođe. Bar pola istine i to je nešto. Danas ce svi da prisustvuju našem vencanju. Cak su i Veljko i Vanja ostavili sve i došli da nas podrže. Razumem starije jer oni misle da je ovo stvarno ali kako oni lidaci mogu da glume toliku srecu i oduševljenje to ne mogu da razumem. Ponašaju se kao da je sve ovo normalno.

Stižemo ispred maticne službe i uhvati me panika. Gledam sve te ljude koje nas cekaju sa osmesima na licu i osecam se loše. Moja tetka mi je bila kao druga majka u životu a ja sam je po prvi put slagala.

- Opusti se bice sve u redu - Bogdan mi steže ruku u svoju dok im se približavamo. On je bar malo opušteniji za razliku od mene i dobro se nosi sa ovom situacijom.

- Prelepi ste oboje- Dunja nam se približava pa prvo grli brata a onda mene.

- Izvoli mila ovo je za tebe- daje mi bidermajer a ja je gledam u cudu.- Svaka mlada mora da ima bidermajer- nastavi da prica uzbuđeno i pitam se koji joj je đavo kada zna da ovo nije pravi brak. Suzdržim se da ne lupim neku glupost pred svima jer me Bogdanova ruka umiruje.

Polako svi uđemo unutra pa cim se smestimo maticarka pocne sa uvodom. Kada stigne do dela "dali uzimaš" samo izustim jedno "da" i negde kao u magli cujem zviždanje i aplauz. Nakon toga dođe red na Bogdana i tu sam skupila hrabrost i pogledala ka njemu. Nekoliko sekundi je gledao u mene a onda je poljubio moju ruku i ispalio jedno cvrsto i sigurno "da" kao da je ovo najbolja odluka koju je doneo u  životu.

Nakon što su i svedoci potvrdili našu ljubav a oni su u ovom slucaju bili moj brat i njegova sestra mi smo proglašeni za muž i žena.

"Sveto sranje"- opsujem kada svu pocnu da vicu "poljubac ,poljubac."

Oni definitivno nisu normalni,ja cu njih da ubijem.

Stojim kao ukopana u mesto i streljam ih pogledom. Razumem Dijana je luda kao i Tomo ali svog brata ne razumem. On se ponaša kao da sam se zaista udala. Pogled mu je nežan ali oci su mu pune suza. Dunju rade hormoni pa se ni ne trudi da se suzdrži od plakanja. Tetka ...

"O bože šta smo uradili? "

Bogdan se saginje i otisne mi poljubac u celo ali ovi nastavjaju da dovikuju. Dođe mi da propadnem u zemju. Gledam u svoj sada vec zakoniti suprug  kako me gleda sa isprikom i pogledom mi porucuje da ce sve da bude u redu a u sledecem trenutku osecam njegove usne na svoje. Nije to strastveni niti nepristojni poljubac. Njegove usne nežno dodiruju moje a ja osecam slabost u nogama. Kroz telo mi prođe struja i leptirici zaplešu u moj stomak. Njegove usne su vrele ali nežne kao da su od pamuka...

*****

Još jedan šok je sledeo kada smo stigli u restoran gde su naše porodice organizovali svecani rucak. To sam mogla da prihvatim ali kada su zatrubili sviraci umalo se nisam onesvestila. Samo nam je još ovo falilo.

-Izgleda treba i mi da ustanemo- kaže Bogdan dok gledamo kako se svi vesele jedino mi sedimo.

- Misliš?- upitam ga sarkasticno.

- Opusti se ovo je naš srecan dan secaš se?- pogleda me znacajno. U pravu je. On je toliko toga uradio za mene pa mogu i ja valjda da surađujem malo. Odlucim da uradim kako je rekao i da ne mislim na sutra jer je ovo naš dan. Možda nije sve kako bih želela ali mogu da iskoristim ovo i da uživam malo sa njim i u njegovu blizinu na malo drugaciji nacin.

Ostatak dana ili bolje receno veceri svi smo bili veseli. Miloš je kitio muziku dok je igrao sa cerkom na ramenima,ostala deca su takođe igrala i trckarala okolo a ja sam jedva cekala da osvane sutrašnji dan i da odem da podnesem novi zahtev za usvajanje jer sada nisu imali razloga da me odbiju.

Kada su se svi umorili bilo je vec osam sati uvece. Polako su se pozdravili sa nama i svi su krenuli svojim kucama. Jedino smo nas dvoje ostali. Moj muž i ja.

- Šta cemo sada da radimo?

- Idemo i mi kuci- kaže to sa toliku lakocom da pomislim da je i on poludeo ali bila sam umorna i nisam imala snage da se raspravjam niti da preispitujem njegove reci. Pozvali smo taksi i dali adresu od "naše kuce" u koju je imalo tek nešto osnovne stvari od nameštaja.

" Bice ovo duga noc."

Docekali smo i vencanje. Nek je sa srecom mladencima a nama ostaje još malo mucenja pre njihovog spajanja 🙈 Hvala vam na čitanju ♥️ 😘 Uživajte u danu i u ovim vrucinama. Ljubim vas puno😘😘😘😘