Izgubljena sloboda

Zločin

Topao dan je bio pred građanima Srbije, sunčan i lep za provesti sa porodicom u miru i tišini. Dan kao stvoren za uživanje u Lelinoj kući je u podne postao još jedan pakleni dan koji nikada neće zaboraviti. Sloboda se Leli nije javljala od prethodne večeri, ona ju je uporno zvala i slala poruke jer je znala da to ne liči na nju. Sa svakim minutom i satom koji je prolazio njoj je izazivao mučninu i neki čudan osećaj u stomaku. Džabe su joj svi pričali da se možda uspavala, da je otišla da trči i da nije ponela telefon, ona je znala da nešto nije u redu. Oko podne nije želela više da čeka da joj se Sloboda javi i spremala se užurbano da se vrati za Beograd i potraži je. Ceca je išla z anjom kao luda i spuštala joj stvari iz ruku i govorila joj da sačeka da joj se otac vrati sa posla pa će on ići sa njom, Lela nije želela da je sluša i već su suze nemoći počele da joj se slivaju niz obraze. Popakovala je svoje stvari u kola i raspravljala se sa majkom ispred istih koja joj je govorila da je nazove ponovo jer će se sigurno javiti.

"DOBRO!", proderala se na majku prvi put u životu i onda kad je shvatila šta je uradila, pogledom joj se izvinjavala dok je još jednom okretala Slobodin broj. Zvonilo je do kraja i onda se neko javio.

"Halo? Bobo? Gde se nalaziš Bobo, da li je sve u redu?", uplašeno je upitala.

"Dobar dan, policijska stanica Palilula ovde", izgovorio je službenik sa druge strane.

Leline noge su se u momentu odsekle i lice joj je ubelelo. Ceca ju je uhvatila za ruku jer joj se činilo da će njena ćerka svakog trenutka pasti.

"Recite mi.. molim Vas.. recite mi da je Sloboda dobro..", drhtavo je izgovorila.

"Gospođica Sloboda je u pritvoru", odsečno je rekao glas sa druge strane.

"U pritvoru?", ciknula je Lela.

"Da.Dozvoljeno mi je da se javim na telefon jer je neprestano zvonio, međutim sada ide na veštačenje, tako da ako ste u srodstvu sa njom, za sve dalje informacije morate doći u stanicu da se raspitate. Doviđenja", izgovorio je i poklopio slušalicu, ostavljajući Lelu bez teksta da gleda u majku koja je čekala da progovori.

"U stanici je na Paliluli. Neće ništa da mi kažu, moramo lično da odemo tamo. Mama zovi tatu da dođe kući, moramo za Beograd hitno!"

Neizvesnost je ubijala Lelu i njene roditelje celim putem do Beograda, nijedan mogući scenario im nije imao smisla, posebno jer je Sloboda krenula dalje. Nije imala problema ni sa kim, smejala se, šetala, izlazila, učila. Postajala je sasvim normalna devojka. Pokušala je da nađe Daliborkin broj da vidi sa njom da li ona možda zna i kada je konačno došla do njenog broja, Daliborka joj je rekla da se nije videla sa Slobodom više od dve nedelje. Lela se zaprepastila da ju je njena drugarica slagala. Nikada jedna drugu nisu slagale, sada je uhvatila Slobodu u laži. Trnci su joj prolazili telom i sve više ju je nemir obuhvatao kako su se približavali Beogradu. Stiglu su u Beograd i u policijsku stanicu na Paliluli činilo se Leli posle dva dana putovanja. Njen otac je pitao službenike za Slobodu i pitali su ga ko su joj oni. Kada su konačno objasnili da ona nema nikog bližeg sem njih, odveo ih je u jednu kancelariju i rekao im da sačekaju. Sedeli su u prostoriji u kojoj je nameštaj bio oskudan i čekali inspektora da se pojavi. Posl desetak minuta čekanja i mrtve tišine koju si njih troje stvorili, inspektor je konačno stigao. Svi troje su kao po komandi ustali ali nijedno nije progovaralo. Prosedi inspektor im je rukom pokazivao da sednu, te je i on seo i počeo da lista papire ispred sebe.

"Ja sam Rade Kalinić, izvinjavam se što ste me čekali.Ja radim na ovom slučaju", rekao je i pogledao u njih. Milan je prvi progovorio.

"Oprostite, o kakvom slučaju pričate? Mi smo samo saznali da je Sloboda Ristić u pritvoru i došli smo za Beograd što pre smo mogli", nervozno je rekao Milan.