Izgubljena sloboda

Uvod

Postoje ti posebni trenutci u životu koje zauvek pamtimo. Sitnice ili pak, velike bitne stvari ali ih pamtimo. Sećamo se tih trenutaka kada nam je teško, kada smo na samom rubu provalije i sećamo se tih trenutaka kada smo srećni, najsrećniji. Život Pavla Isidorovića se drastično promenio kada je sreo dva plava oka, dve oaze mira u kojima je želeo da se izgubi zauvek. Naizgled veseljak i šarmantan tip, vukao je sa sobom tugu zbog gubitka oca. Oca koji je bio za njegovu porodicu i njega, svetinja. Čovek na koga su ugledao, zbog kog je želeo da postane prava osoba, osoba vredna spomena kao sin velikog Borisa Isidorovića. Pavle Isidorović je mislio da se njegov ceo svet srušio onog dana kada su pronašli beživotno i već naduvano telo svog oca sa prostrelnom ranom na glavi. Pavle nije znao da postoje boli mnogo veće od te kada je naprasno prestao biti šesnaestogodišnjak i postao muškarac. Nije mogao ni da sanja da mu je otac najniži od svih sojeva muškaraca, ona najgora najlošija gnjida koja postoji. Isto tako nije mogao ni da sanja da će upoznati ljubav svog života, ljubav koja će ga obeležiti za čitav život. Verovao je Pavle, tada kada je prosio Mariju mokar do gole kože da će ona biti ona pred kojom će uvek biti ogoljen, da će ona biti njegovo Sunce. Trudio se svim srcem da joj oboji dane i noći, da joj pokaže svu svoju neizmernu ljubav i u nju usadi seme njihove ljubavi. Velike snove i želje su snivali zajedno,  a onda je ostao samo on. Snovi i želje su prepolovljeni a život je živio samo zbog njihovog sina. Sunce njegovog života se ugasilo i sa svojim životom, verovao je tada Pavle je odnela ljubav. Njegovo srce je umrlo 20. januara 2008. godine. Sahranjeno je par dana kasnije i počiva uz srce njegove prve, velike i jedine ljubavi.Ostalo je ušuškano u kovčegu, prekrivo zemljom i rizlom. Iako na spomeniku piše jedno ime, Marija Isidorović, Pavle je verovao da je i on pored nje. Prazan iznutra, ubijen i uništen. Nijedna žena nije mogla da zameni njegovu plavooku lepoticu. Nijednom nije ni pokušao.  Sudbina međutim kao i uvek kuje svoje planove. Sunce je i dalje itekako sijalo za njega. Ono je bilo tu u njegovoj blizini i zaslepeće ga toliko jako da će ga zaboleti jačina te ljubavi. Boriće se protiv nje, ali ona mu neće dati da od nje pobegne. Prigrliće ga svojom toplinom i voleti. Daće mu sve svoje prošle i buduće godine, a Pavle će konačno naći svoj smiraj.

    Pavle je imao dovoljno posla. Imao je isuviše posla i uvek je tražio još. Kući bi dolazio premoren, uništen ali čak i onda nailazio je vreme za svoga sina. Kako je porodica njegovog brata rasla, Pavle je rešio da se preseli. Tražio je stan u gradu, ali njegov brat Petar i snajka Minja nisu ni hteli da čuju za takvo nešto te su posle mnogo ubeđivanja i rasrpavki ubedili Pavle da je za njega najpametnije da sazida za sebe kuću do njihove. Prazan plac je tu bio godinama, vlasnici negde u inostranstvu i Petar se prilično namučio da bi ih pronašao te kada konačno jeste, otkupio je plac i prepisao ga na svoga brata. Minja i on su ga poklonili Pavlu za njegov 33 rođendan. Do sledećeg rođendana tu je već nikla kuća koja nije bila po Pavlovoj zamisli nego po Minjinoj. Pavle je želeo manju kuću jer je manje sasvim dovoljno ya Andreja i njega, ali Minja nije slušala. Ona se svim silama trudila da ga ubedi da sazida veću kuću jer je bila ubeđena da će njen dever, duša njene duše pronaći svoju sreću i da će tu kuću ispuniti sa barem još dvoje dece.

Pavle je negodovao ali je na kraju kao i uvek se pomirio sa tim što Minja pokušava i samo joj predao kormilo. Bilo mu je dosta lakše da ih sve pusti da rade kako im volja nego da se raspravlja sa svima njima. Razumeo ih je, želeli su da ga vide ponovo srećnog. Želeli su da makar ponekad izađe sa nekom devojkom ali on od Marijine smrti nijednu ženu nije pogledao, a kamoli dodirnuo. Mislio je da time kalja uspomenu na svoju pokojnu ljubav. Andrej je bio dete za primer. Odličan đak, dobar drug i posvećen maksimalno svom ocu- Čak je i on pokušavao da ga ubedi da nađe sebi nekoga, ali Pavle je svaki vid komunikacije onda prekidao i zatvarao se u svoju sobu. Pokušavao je godinama da sa humorom prekrije tragediju koja ga je uništila ali malo je smeha dolazilo do njegovih crnih očiju. A onda jedne večeri sve se preokrenulo. Jedne plave oči i kosa plava su  učinile da njegovo srce zalupa u grudima. Tek malo jače da ga podseti da je tu, da ne leži u crnoj zemlji. Nakon tog susreta sve je otišlo u sunovrat. Koliko god se on borio, kidao i opirao, ona koja ga je toliko podsećala na Mariju je pokazala da nije ni nalik njoj. Njene mlade godine su ga još više odbijale, ali ona nije popuštala. On je bio njen princ na belom konju i njen san još od devojčurka. Jedan poljubac je za nju bio sasvim dovoljan da shvati da se za njega vredi boriti. Poljubac koji je ona ukrala, o kom je suviše dugo maštala i na kraju ga dobila.

Čvrsto je rešila tada da će on biti njen spas i ona njegov. Sve nedaće koje su je snašle su je uvek vraćale njemu, ali je on nije primećivao. Svi boli koje je doživela on je brisao toplim rečima te se sa  17 godina, Sloboda Ristić zaljubila. Nije naivno verovala da će je toliko stariji dečko pogledati i znala je da je samo fin i trudi se da pomogne jer mu je pre svega to bio deo posla, ali je sanjala. Kad god bi je srce žigalo ili bolelo. Kad god bi se krila i zaključavala svoju usamljenu sobicu od prokletinja kojima je služila ona je videla njega. Molila se za njega i da je Bog navede njemu na put makar još jednom. I onda se dogodilo to čudo.  Sa 25 godina, Sloboda je znala da će on biti njen. Povređeni i povučeni Pavle Isidorović je bio njen san, a ona za njega prava Pandorina kutija koju će na kraju itekako želeti da otvori...

Ništa ne obećavam, ni sama ne znam da li sam se vratila sa pisanjem ili ne. Ovo je recimo kao proba. Kao i uvek imam dosta obaveza i bebu☺️ tako da prvo sve pa tek onda ovo, ali eto ja osećam već danima i mesecima da ovo moram da napišem😍 Uživajte.😘