Izgubljena sloboda

U doba kad je Jugoslaviju tresao Domovinski rat na području današnje Hrvatske, jedna plavokosa devojka je sa svojom majkom pobegla u selo Majur kod Šapca. Njen otac, ostao je na ratištu dok je majku i nju poslao kod kućnog prijatelja sa kojim je godinama igrao fudbal i čiji je fudbalski tim godinama dolazio na prijateljske utakmice u Osijek. Barbara je tada imala šesnaest godina. Majka joj je bila večito tužna i trzala se na svaki šum i nije se uklopila u tom Mačvanskom selu. Gledala je ljude sa strahom u očima, preplašena za svoju i ćerkinu bezbednost. Svi su znali da su  Hrvatice i ona se plašila napada na njih iako su ih njihovi gostoljubivi domaćini Dragan i Rada razuveravali više puta da se tako nešto može dogoditi. Barbarin otac Stipe je neko vreme slao pisma, a onda su pisma prestala a sa prestankom pisama njena majka je sve više i više tonula u sebe. Dragan i Rada su želeli da Barbari omoguće koliko toliko normalan život te su je poslali u Šabac da se školuje dalje. Nastavila je drugu gimnazijsku godinu i pritom strepela za svoga oca. Tek što je upoznala društvo, predmete i profesore u oktobru 1991 stigla im je vest o smrti njenog oca. Barbara je tada bila u transu i ne zna kako se vratila kući ali je zato dobro zapamtila majčine jauke i jecaje. Njeno čupanje kose i kletve. Nemoćna da joj pomogne, stajala je šćućurena u ćošku kuhinje tetka Rade. Zna da je kada je sutradan njena majka ustala sa namerom da ide da pokopa njenog oca u Osijeku želela da ide sa njom, da je kumila i molila, ali majka joj nije dozvolila. Majka je otišla ali se nije vratila. Dragan i Rada su joj poslednjeg dana oktobra saopštili da je njena majka sahranila svoga muža i tu iznad njegovog groba, izvršila je samoubistvo.  Sa šesnaest godina  Barbara Horvat je ostala siroče. Suzne su bile njene tamne oči danima i mesecima. Oko srca se uhvatio led zbog boli za roditeljima. Dragan i Rada su svoje ćerke odgajili i udali, te su prihvatili Barbaru kao svoje dete. Na sve načine su pokušavali da je razvedre i razonode, ali se Barbara uprkos njihovom trudu povlačila sve više u sebe. Završila je godinu u gimnaziji sa jedva dobrim uspehom i želela je da napusti školu, ali je onda sudbina umešala svoje prste i poslala joj njega. Zoran Ristić je došao to leto kući iz Beograda jer je leti imao isuviše obaveza. Nije da je on voleo te obaveze, ali pošto su njegovi roditelji gajili sezonsko voće i to je bio jedan deo njihovih prihoda, morao je da se nađe tu da im pomogne. On je bio zadužen za pronalaženje radnika, dovoženje istih na njive i odnošenje robe u njihove hladnjače. Tako je početkom juna Zoran razglasio po selu da im treba pedeset berača za celu letnju sezonu. Dragan i Rada su pogurali Barbaru da ide i bere višnje, maline i kupine kod Ristića nadajući se da će se tamo sprijateljiti sa mladima i pritom zaraditi sebi pristojan džeparac. Barbara se nećkala. Nije bilo društvo ni sama sebi od smrti oca i samoubistva majke ali je ipak na nagovor njenih sadašnjih staratelja pristala. Ništa njoj nije manjkalo kod njih, ni ljubavi ni novca, ali Barbara i dalje njihovu kuću nije osećala kao svoju i pristala je želeći da na neki način doprinese njihovom domaćinstvu i time im se zahvali za sve što čine za nju. Početkom juna u cik zore, Barbara je obukla šorc i majicu, uvezala svoju dugu plavu kosu u rep i stavila kačket preko. Pozdravila se sa Radom i polako krenula kilometar dalje u malinjak porodice Ristić. Brzo su se rasporedili kojim redosledom beru i polako krenuli sa berbom. Pauza za kafu i doručak je bila u osam sati te kada im je mlađani gazda Ristić doneo doručak i kafu, Barbara je po prvi put u svom životu ostala bez reči. Visoki, smeđokosi i nasmejani mladić je delio redom kafu i sendviče i kada je došao red na nju da uzme svoje sledovanje, Barbara je trapavo ispustila kafu i išurila se po nogama. Ne, nije Barbara inače bila trapava devojka, samo je tada ostala zasenjena plaventilom u Zoranovim očima. Nikada u svom životu ona lepše oči i lice nije videla. U Hrvatskoj se našao mladić ili dva sa kojima je podelila po koji poljubac, ali nijedan susret sa njima niti poljubac koji su podelili nije mogao da se meri sa ovim što je osećala kada je njega ugledala. Ciknula je od boli i brzo skočila sa zemlje na kojoj je do tad sedela i tada se sudarila glavom sa Zoranom. Kačket joj je spao sa glave i ostao labavo da visi na repu, a ona je cupkala u bolu sada držeći se i za glavu.
"Jao, izvini, molim te. Nisam htela da prospem kafu, ti si se potrudio da je doneseš", rekla je ona izbegavajući da ga pogleda. Umesto u njega gledala je u ostale berače koji nisu videli šta se desilo već su bili udubljeni u ispijanje svoje kafe i doručku. Nije tada primetila da je Zoran, poput nje, ostao fasciniran osobom ispred sebe.
To jutro kada su berači stigli on je samo izneo gajbice i kantice za malinu iz kombija i otišao na sledeću njivu da uradi isto i nije ni obraćao pažnju ko se nalazi među beračima. Sada kada je ugledao ovu prelepu devojku ispred sebe, bio je siguran da nije iz Majura. Svi njihovi berači su bili iz mesta, ali nju prvi put vidi. Osim toga, devojka je imala drugačiji akcenat i bio je ubeđen da je Hrvatica.
"Nema veze za kafu, ti si se prilično ispekla, hajde da ti ohladimo noge i da vidim imam li šta u kombiju da namažeš", rekao je konačno primećujući koliko su joj se ustvari noge crvenele.
Barbara je nevoljno krenula za njim i sela ispod šatorčića na klupu. Zoran se vratio sa mokrim peškirom i sasvim nežno ga je spustio na njene noge. Ona je podigla pogled i srela se sa njegovim.
Tog trenutka, Zoran Ristić se nasmešio jer mu je srce jače zakucalo i bio je ubeđen da će ta prelepa devojka ispred njega biti baš njegova devojka. Dani su se zatim nizali jedan za drugim, a Zoran je trčao kao kučence oko Barbare. Ona se stidela svih njegovih pokušaja da razgovara sa njom i odbijala tiho sve njegove pozive za šetnju. Dugih mesec dana se Zoran udvarao na sve moguće načine Barbari, ali je ona i dalje bežala. Malina je bila pri kraju svog roda za tu godinu i on je ostavio svega par berača da podberu šta je ostalo, a ostatak je poslao na svoje njive sa kupinom, te je Barbaru ostavio tu sa njim. Ona nije obraćala pažnju i odmakla je prilično od ostalih kada joj se prikrao Zoran i oteo joj kanticu iz ruku. Otvorila je usta da protestvuje ali kada je njega ugledala, oči su joj se razrogačile i nije stigla da reč izgovori, Zoran je već spustio svoje usne na njene. Svukao joj je kačket sa glave, privukao je bliže sebi i s početka samo blago pomerao usnice po njenim. Barbara je ispustila tihi uzdah i počela da pomera svoje usne uz njegove, osećajući se kao na sedmom nebu. Zaneseni svojim poljupcem, uživali su jedno u drugom čini im se satima. Privlačili se, skoro pokušavajući da utonu u ono drugo. Poljubac bi trajao verovatno znatno duže da nisu čuli uzvike i tapšanje na metar od sebe. Prva se trgla Barbara i preplašeno pogledala u njega pa u ostatak skupine od desetak berača. Suze su joj nagrnule u oči i istrgla se iz Zoranovog zagrljaja te pobegla u pravcu ogromnog oraha loji im je stvarao hladovinu na sredini malinjaka. Zoran je popreko pogledao malu skupinu i krupnim i oštrim koracima krenuo za Barbarom. Nije je našao kod oraha nego je čuo njeno šmrcanje u krošnji. Podigao je pogled ka gore i video plavušicu šćućurenu na grani kako jeca.
"Pobogu devojko", progunđao je dok se penjao za njom. Tek kada se popeo i opkoračio široku granu, progovorio je.
"Barbiko, nisam hteo da te povredim" , nervozno je počeo.
Barbara je na trenutak podigla pogled pun suza i besno ga pogledala te je ponovo zabila glavu u ruke i ućutala se.
"Pa hajde curo, nisam te ujeo. Mesec dana oblećem oko tebe, pokušavam na sve načine da te zainteresujem da izađeš sa mnom ali ti se opireš, a vidim po tebi sa nisi ravnodušna. Vidim i ja kako me gledaš i skreneš pogled kad nam se oči stetnu. Pa zar je toliko strašno što sam ukrao jedan maleni poljubac?"
Barbaru u tom trenutku nije uplašio poljubac, niti je pobegla zbog njega. Naprotiv, njoj se Zoran jako sviđao i videla je i znala da je on jako dobar mladić. Nju su plašile reakcije ostalih neštana sela. Tačno, malopre su aplaudirali, ali on ne zna da je jedan deo sela gleda ispod oka i dobacuje joj svakakve reči kad misle da ona ne čuje. Plašila se osude društva jer ipak oni su bili iz dva različita sveta. Srbin i Hrvatica. Svedočila je više puta takvom spoju i oni koji se usude na to, u njenoj domovini bili su osuđeni na kletve, prozivanja pa čak su ih i gađali čime stignu.
" Ja sam Hrvatica", rekla je tiho.
Zoranu se učinilo da nije dobro čuo, ali kada ju je upitao da ponovi ona je jasno i glasno rekla istu stvar.
"Da svestan sam toga. I ja sam Srbin, pobogu nismo vanzemaljci", frknuo je, na šta se ona jedva primetno nasmejala.
"To nije baš spoj koji godi ljudima", odgovorila je gledajući ga pravo u oči.
Zoran joj se približio pazeći na ravnotežu i uhvatio je za ruke.
"Ja nisam nikada niti ću imada živeti za narod. Fućka mi se živo šta oni misle. Ti se meni sviđaš, ja se tebi sviđam i ne vidim razlog zašto ne bismo bili zajedno" , završio je Zoran privlačeći je bliže sebi.
Barbara ga je gledala s nevericom u očima i odmahivala je glavom, ali on nije davao prostora raspravi tu. Poljubio ju je ponovo, jače i zahtevnije ovoga puta i odneo sve njene brige sa tim poljupcem. Grana ispod njih je počela da krcka i popušta pod teretom te su se ubrzo njih dvoje našli na zemlji. Barbara je pala preko Zorana i preplašeno je tražila znakove lomova na njemu ali on se iako malo uvruvanih leđa samo smejao i povukao je ponovo na sebe.
" Eto tako mala Barbiko, ti ćeš od danas biti koja devojka i ako te ko bude samo popreko pogledao imaće itekako šta da razgovara sa mnom", čvrsto je rekao.
Od tog toplog letnjeg dana, Barbara i Zoran su postali nerazdvojan par. Krao joj je poljupce kad god bi stigao, vukao je sa sobom gde god je išao, a onda je došao kraj leta i Zoran je morao da se vrati u Beograd. Ostala mu je još jedna godina te je po prvi put u životu teška srca otišao. Kada je on otišao, Barbara je doživljavala stres za stresom. Toliko pogrdnih reči i pretnji nije čula nikad te se neretko vraćala iz škole u suzama. Svi su znali za njihovu vezu ali nisu svi blagonakolno gledali na njihov spoj. Najgori od svih je bio Zoranov mlađi brat Sveta. On je bio godinu dana stariji od nje i svakom mogućom prilikom ju je nazivao ustaškom kurvom. Barbara nije želela da stvara jaz između braće te nije Zoranu ništa ni govorila i time je stvarala jaz između njih. Dragan i Rada su bili nemoćni da pomognu i uteše je, a ona je želela da se samo okonča horor u koji je upala. Rešila je da raskine sa Zoranom kada je u decembru dolazio da proslave praznike zajedno.
Zoran je međutim imao druge planove. Od majke je čuo da njegovog brata ne može da obuzda i da se ponaša neprilično prema Barbari i on je onda rekao majci da će staviti tačku na to njegovo ponašanje. Odavno je Zoran razmišljao kako da zaprosi Barbaru. Znao je on za sva govorkanja po selu, znao je da njegova barbika želi i fakultet da upiše ali isto je tako znao da fakultet može završiti i uz njega jer će joj biti najveća podrška u svemu. Dok je Barbara lomila ruke i kidala se u sebi kako da prekine njihovu vezu, tačno u ponoć, ispratili su '92 godinu i prigrlili '93, Zoran je klekao na pod i zaprosio je. Ona je plakala i odmahivala glavom, želela je da ga poštedi srama, on sram nije video jer njihova ljubav je bila čista poput rose. Nije prihvatio ne. Smestio joj je prsten na ruku i pogledao po okupljenima u svojoj kući, zadržavajući pogled najviše na bratu.
" Barbara je od dana današnjeg moja verenica. Biće vam snaja i majka moje dece, svako ko je popreko pogleda, a kamoli izusti jednu reč izgubiće mene zauvek", izgovorio je.
Sveta im nije čestitao te večeri već je izleteo kao furija u snežnu noć.
Činilo se tada Barbari da je nekako sve leglo na svoje mesto. Činilo joj se da sada kada je skoro zvanično njegova da su reči i pogledi utihnuli i našla je svoj mir barem na neko vreme.
Te '93 za, 14 februara, Barbara je dala svoju nevinost svom vereniku. Dva meseca kasnije čekajući da se njena svekrva, dobrodušna Desa vrati iz prodavnice pa da popiju kafu zajedno pre njenog odlaska u školu, Barbara je doživela šok. Sveta je bio tu u kući. Prvo je počeo da je ponižava, da se dere, te kad je krenuo da lupa rukom po stolu i naziva je svakakvim imenima, Barbara se okrenula da ide ali on ju je stigao. Ubrzo se Barbara našla na kauču, sa Svetom iznad sebe koji joj je trgao odeću sa tela.
"Hajde kurvo ustaška, kad si dala bratu mom možeš i meni!"
Prestravljenu Barbaru je od strašne sudbine spasao budući svekar koji je pesnicama odvojio svog sina od nje i isterao ga iz kuće. Sa modricama i podlivima, Barbara je odvedena u hitnu. Osramoćena i uplašena, zgrčeno je sedela na krevetu ne usuđujući se da podigne pogled ka medicinskim radnicima. U prostoriju za pregled je kao furija uleteo Zoran koji ju je izgrlio i izljubio i tek onda je Barbara pustila suze. Suze bola i srama su natapale majicu njenog voljenog. Nije znala kako ni njega da pogleda u oči, źelela je da je zenlja proguta. Razmišljala je koji je najbolji način da pobegne i spasi i sebe i njega sramote kada je ušla doktorica koja joj je uzela nalaze kada je primljena.
"Gospođice Barbara, imali ste sreće jer su Vaše povrede samo površinske i ne verujem da su naštetile plodu. Ipak uradićemo još neke nalaze da bismo bili sigurni, ako se slažete?"
I tek tako, dok je doktorica stajala sa pitanjem ispred njih, Barbarine oči su se razbistrile i videla je sreću u očima svog voljenog bića. Ruke su joj nesvesno krenule ka stomaku i tada je znala da više nema bežanja. Oni su stvorili novi život i dužni su da taj novi život izvedu na put.
Čestitke od njegovih i njenih najbližih nisu izostale, iako je Zoran i dalje bio besan na brata rešio je da makar taj dan ne razmišlja o njemu. Naglasio je sutradan ocu i majci da je on za njega mrtav i da nije dobrodošao u njegovoj kući. Otac se složio, dok majka kao svaka majka tiho je zajeca svesna nepokolebljivosti svog supruga i sina naslednika. Barbara je završila gimnaziju te godine, a par dana posle mature, prezime Horvat je ostalo devojačko. Usledili su lepi dani za novopečeni par, dani ljubavi i sreće iako je ona strepela od povratka Svete i žalila što je zbog nje Zoran izgubio brata on ju je uveravao da su ona i njihovo dete sve što mu treba. Te godine su otišli na more i ona je ponosno šetala svoj trudnički stomak na plaži. Večeri su ispunjavali milovanjima i poljupcima, a dane planovima za budućnost. Zoran ju je pogurao da upiše Filološki fakultet kada beba napuni godinu. Desa i Rada su obećale da će one čuvati malenu ili malenog te je Barbara živela posle mnogo godina od izbeglištva uljuljkano i srećno.
"Ako bude dečak želim da se zove Slobodan", rekla je BArbara jedne večeri u decembru gladeći već svoj veliki stomak.
Zoran je podigao glavu i upitao je zašto to ime.
" Jer se osećam slobodno i želim da i naše dete bude slobodno i veselo i voljeno."
" Ako bude devojčica, zvaće se Sloboda", rekao je i pogledao je sa osmehom, " prvo dete ispunjavamo želje mami, drugo tati, treće mami i tako u krug", promrljao je ljubeći je..
Decembar se izvukao pred njima i skoro su se spremali za doček Nove. Zoranova sestra od strica im je govorila da se ne nadaju suviše jer će snajka provesti doček u bolnici, aludirajući na Barbarin stomak koji se spuštao sve niže i na njene noge koje su počele da otiču. Zoran i Barbara su se nasmejali jer je njoj termin bio tek posle Božića te seli u kola i krenuli kući. Zoranov stric, strina i sestra su živeli na dva kilometra od njih te su ih često posećivali. Taj dan je bio posebno klizav i stric ih je ispratio sa rečima da idu polako. Zoran je klimnuo glavom i nasmejao se nehajno.
Nikada osmeh ne bi prešao njegovim licem toga dana da je znao da će doživeti saobraćajku na samo sto metara od svoje kuće. Klizav kolovoz i nesmotrenost koliko njegova toliko i vozača koji mu je išao u susret rezultovali su time da se desi neizbežni sudar. Nijedno od njih dvoje nije bilo vezano, te su oboje proleteli kroz šoferku. Barbara je odletela u kanal prepun snega i on je ublažio njen pad, ali zato Zoran nije imao sreće. Udario je glavom u zaleđeni asfalt i na mestu ostao mrtav.
Poslednje čega se Barbara sećala je bio njegov preplašeni pogled kada je video da ne može da izbegne sudar i njegovih reči: "Volim te zauvek".
Barbara nije došla svesti do bolnice, a tamo je kidala infuziju i pokušavala da ustane sa kreveta iako ju je svaka koščica bolela. Znala je po bolnim pogledima svekra i svekrve da njen voljeni nije više među živima. Jauci jedne trudnice su parali Šabačku bolnicu i uvlačili se u kosti onih koji su bili prisutni. Jauke je prekinula jaka bol u donjem delu leđa i u sekundi se Barbara izvila. Osetila je potom neopisivi bol u donjem delu stomaka i kad aje pogledala ka dole videla je lokvu krvi između nogu. Bol i suze je zamenila panika za nerođenim detetom. Molila je doktore da joj spasu dete. Molila je svekra i svekrvu da joj paze dete ako joj se nešto dogodi.
Sat vremena kasnije, na svet je carskim rezom doneta devojčica. Njena majka je slomljena bolom poljubila glavicu svoje drekljive devojčice, pogledala u doktore i rekla im ime.
" Sloboda, ona je moja sloboda", prošaputala je i ubrzo klonula. Par minuta nakon rođenja deteta ljubavi, Barbara je izgubila bitku za život. Unutrašnje krvarenje doktori nisu mogli da spreče te je i ona svega dva sata posle svog muža utonula u večni san. Malena curica rođena 30 decembra 1993 ostala je siroče. Te večeri, rodila se Sloboda, ali će proći dosta godina pre nego što postane upravo ono što njeno ime predstavlja.
Od te večeri, sloboda je izgubljena. Okovana lošim ljudima, okovana onima što zatvaraju oči i ne žele da vide. Godina za godinom će proći ore nego što Sloboda pronađe svoju sreću u zagrljaju jedne ranjene duše i upravo tu, sa njim pronađe svoj mir..

Pa ovo mu dođe kao još jedan uvod u predstojeće turbulencije😃 Maine dammen, držite se! Polećemo🥰
AlmaKapo obaveze su mi dozvolile danas 😅