Slobodna do subote

Dvadeset treće poglavlje

Zek je odvezao Nolana do Sent Džordža i pratio GPS do hotela gde su Karen i Beki odsele. Poslednji put je bio u Sent Džordžu sa Trejsi, kad su posetili njenu porodicu. Nolan je bio pravo klupko sreće otkako je slika njegovog deteta završila na Zekovom telefonu. Od nervoznog, nesigurnog momka, postao je ponosni tata pred Zekovim očima. Preobražaj je bio tako neočekivan da nije mogao da prestane da ga gleda. Čak mu je bilo žao Bekinih roditelja ako bi Nolan ikad bio sam sa njima... ili ako bi pokušali da ih spreče da budu zajedno.

Zek se divio mladom čoveku dok je skretao sa autoputa sat vremena kasnije i prolazio kroz prometne ulice većeg grada u Juti.

„Mogao sam da vozim sam", rekao je Nolan dok su ulazili na hotelski parking.

„Tvoj auto će dovesti vlasti do Beki."

„Mislim da nas ovde niko ne traži."

Zek je parkirao. „Hajde da ne rizikujemo još uvek. Imaš slobodan vikend, a Karen i ja ćemo nešto da smislimo u narednih nekoliko dana."

Hodali su do spoljašnjeg balkona hotelske sobe.

Nolan je pokucao na Bekina vrata. Otvorila ih je tek kad je Nolan šapnuo da je to on. Tinejdžer je ušao u sobu, a Zek je otišao do Kareninih vrata.

Izgledala je kao da je upravo izašla iz tuša, nešto što su on i Nolan obavili kod kuće pre nego što je spakovao torbu sa stvarima za noćenje u svoj kamionet za slučaj da zaglave u gradu. Onda su krenuli na put do Sent Džordža.

„Hej?"

Karen je širom otvorila vrata i on je ušao unutra.

Njena koža je mirisala na cveće, a kosa joj je bila kao oblak oko lica. Bila je tako prokleto lepa. Gurnuo je ruke u džepove, iako je želeo da je dodirne.

„Hej."

„Ostavio sam Nolana kod Beki. Hteo je da bude s njom ovde."

Karen se osmehnula i u sobi mu nije ostalo kiseonika. „Verovatno žele da gledaju sliku sa ultrazvuka cele noći."

Zek se osmehnuo. „Da. To je bilo lepo."

„Čini tu vest stvarnom. Nije više samo plava linija na testu za trudnoću."

Nije mogao da zamisli kroz šta je sve Nolan prolazio. Ali je bio siguran u jednu stvar, bio je uz Beki na duge staze.

Zek je klimnuo glavom prema vratima. „Hoćeš da odemo nešto da pojedemo? Da im donesemo nešto za poneti?"

„To bi bilo sjajno."

Rekli su deci da odlaze, a Zek je poveo Karen do svog kamioneta i otvorio joj vrata da uđe.

Našli su miran italijanski restoran i Karen je insistirala da naruče i flašu vina. Vino je bilo iznenađujuće dobro, ali društvo je bilo ono što ga je držalo nasmejanim.

„Razgovarala sam sa Gven. Imala je predlog koji mislim da treba da razmotrimo."

„Koji?"

Karen je otkinula parče peciva i prelila ga kabernetom.

„Razgovor s Bekinim roditeljima. Da im stavimo do znanja da smo svesni njihovog zlostavljanja. Da im kažemo da će se Beki obratiti vlastima ako je ne puste da ode."

„Nije li to prazna pretnja u ovom trenutku? Beki nije izgledala zainteresovano za podnošenje prijave."

„Mislim da bi se to promenilo ako bi se osećala ugroženom."

„Da bi zaštitila bebu?"

„Ili Nolana. Plaši se, ali svakim danom je sve jača. Biće oni dobro. Pomoći ćemo im da prebrode ovu prepreku."