MINE || P. JM || FF

chapter twenty two

writer's POV:

Nakon iznenande smrti male Jiwoo, kuca porodice Park je postala potpuni mrak i tisina.

Ukucani su samo obavljali svoje obaveze iznova i iznova, ali nikome nije bilo ni do cega.

U roku od dva meseca, koliko je proslo od njene smrti, porodica nijednom nije sela zajedno za sto.

Retko kada se i desavalo da budu svi u kuci istovremeno.

Gyuri i Sungjae su pomagali jedno drugome, da bi im makar malo bilo lakse, iako ni to nije bilo dovoljno.

Heeju je nastavila da non stop sedi u sobi i dan danas optuzuje samu sebe za to sto taj dan nije bila pametnija i nije proverila puls male Jiwoo.

Ali da mozemo da vratimo vreme, svi bismo se ponasali pametnije i pazljivije.
Zar ne?

Jimin je postao kao duh.
Prvih nekoliko dana je pokusavao da dodje do Heeju, koja je samo bezala i skrivala se od njega, bas zbog tog osecaja krivice.

Za ta dva meseca, Jimin i Heeju nisu puno pricali.
Kat-kad bi se sreli na hodniku skole ili ispred kuce i to je sve.

Iako je bilo tesko zateci Jimina u skolu za ovih par meseci.
On se jednostavno iskljucio od svih.

Zato je Heeju odlucila da ode do svog rodnog grada na dva dana i malo procisti misli.

Izasla je iz autobusa i odmah ugledala poznato lice svoje najbolje drugarice Byeol.

Byeol:"Konacno si tu!"-rekla je i poletela u njen zagrljaj.

Byeol:"Toliko si mi nedostajala."-rekla je.

Heeju je samo svoju glavu zabila u njeno rame i tako stajala par sekundi bez ikakvog odgovora.

Byeol:"Izgledas bas umorno. Idemo do naseg kafica."

Heeju:"Ne. Idemo negde gde nema nikoga."-rekla je.

Byeol je odmah znala da ce otici u park u blizini njene kuce.

Usput je kupila dve ledene kafe i onda su dve najbolje drugarice koje se dugo nisu videle, uputile prema obliznjem parku.

Byeol:"Daj mi ruku."-rekla joj je dok je visila sa jedne uzbrdice i cekala da povuce Heeju kod sebe.

Kada su uspele, sele su na jednu klupu koja nije bila u bas najboljem redu, ali moze da posluzi.

Byeol nije znala sta da je prvo pita, pa su samo tako cutale nekih par minuta.

Heeju:"Ovo je cudno. Nisam navikla da ovako cutim sa tobom."

Byeol:"Ni ja. Pa eto, kako si?"

Heeju:"Hah, dobro sam, valjda."

Byeol:"Sta se desilo, Heeju? Ne mogu vise da trpim. Zasto izgledas tako umorno?"

Popila je malo svoje kafe i pocela da prica.

Heeju:"Iskreno, ne znam. Jedino sto znam je da moj zivot i moje misli nisu bile u ovako losem stanju pre dva meseca. Cak sam pocela i da budem srecna. Znas, Jimin se konacno malo otopio prema meni i zapoceli smo nesto, ali onda..."

Byeol:"Jako mi je zao zbog Jiwoo."-rekla je.

Heeju:"Da, svima nam je zao, ali...Ja i dalje ne mogu da oprostim sebi to sto nisam bila pametna da je proverim. Svakog dana vracam taj trenutak u glavi i samo se pitam, sta bi bilo da sam odmah primetila da nesto nije u redu i da sam pozvala hitnu. Da li bi ona sada bila sa nama? Da li bi nam kuca ponovo bila malo veselija i zivlja?"

Byeol je samo posmatrala i nije je prekidala.

Heeju:"Ne znam. Sungjae je lose, mama isto, ali opet pokusavaju da dodju do mene i govore kako je sve to sudbina i da ja nista ne bih mogla da promenim. Ali opet, ja to sebi ne mogu da oprostim."