Osvojena do utorka

Šesto poglavlje

"Ne mogu da verujem koliko ovo mesto izgleda sjajno." Džudi je raširila ruke usred dnevne sobe Zekove i Karenine kuće i zavrtela se u krug. "Obožavam visoke plafone, lamperije... čak i prozore, koji su sigurno bili noćna mora za renoviranje."

Karen je prešla rukom preko zavesa koje su uokvirivale prozore koji su se prostirali skoro celom dužinom zida. "Zek je bio neumoran u pokušajima da sačuva što više originalnih elemenata ili da bude siguran da moderni delovi odaju starinski utisak." Viktorijanska kuća bi sigurno bila puna promaje sa originalnim jednodelnim prozorima koji su verovatno dolazili uz originalnu strukturu.

"Mora da si srećna."

"Više nego što možeš da zamisliš."

Karenin osmeh je jasno otkrivao njenu sreću. Megina kupovina je bila odložena dok Džudi ne bude mogla da im se pridruži, a pošto je bila subota, Džudi je odlučila da pomogne Karen tako što će da ostane kod njih u kući da bi ona i Zek mogli da pobegnu u izlazak. Nije da tinejdžeri nisu mogli sami da se snađu, ali sa sudijama i brojnim sudnicama koje nadgledaju svaki njihov korak dok rade na dobijanju svih potrebnih licenci da bi Selo funkcionisalo punim kapacitetom, Karen nije želela da rizikuje.

Zek je ušao u prostoriju sa malom torbom u ruci. "Tu ste."

Karen je utonula u njegov zagrljaj i prihvatila poljubac koji joj je spustio na obraz. "Je l' si spreman?"

Zek im je namignuo. "Pakujem se lagano."

"Što znači da nije poneo mnogo." Da Džudi mora da pogađa, njen brat i njegova žena ne bi ni izlazili iz hotelske sobe. Zaista su bili zaljubljeni jedno u drugo.

"Dejvonova smena se završava u devet, a policijski čas mu počinje u jedanaest. Dina je u svojoj sobi. U poslednje vreme je malo ćudljiva."

"Je l' sve u redu?"

"Mislim da jeste. Savetnik nam je rekao da treba da očekujemo više od uobičajenih promena raspoloženja."

"Verovatno je to i za očekivati s obzirom na sve što im se dogodilo." Džudi nije mogla ni da zamisli kako se deca nose sa gubitkom majke i saznanjem da ju je njihov otac ubio.

Zek je potapšao Karen po zadnjici. "Gubimo svetlost dana, draga."

"U redu, završila sam. Zovi ako ti nešto zatreba," rekla je Karen.

"Hoću. Zabavite se i ne brinite." Džudi im je okrenula leđa dok su odlazili.

Samo što su izašli, Karen je provirila glavu nazad. "I da... Rik dolazi da radi na sigurnosnom sistemu, da podesi kamere i tako to."

Na pomen Rikovog imena, Džudine obraze je oblilo rumenilo. "Rik?"

Karen je mahnula rukom. "Sigurna sam da ti neće smetati. Laku noć."

Da Džudi nije znala bolje, zaklela bi se da je u Kareninim očima zasijao plamičak dok je podizala obrve i izlazila.

Ignorišući titraj u grudima, Džudi je uzela svoju malu torbu i krenula kroz hodnik i uz stepenice do jedne od gostinjskih soba. Svetloplava i bela paleta boja je odgovarala pogledu na okean kroz prozor. Cela kuća je odisala mirom, i Džudi se zatekla kako gleda prolazni jedrenjak, pitajući se ko bi mogao da bude na njemu.

"Ćao."

Džudi se okrenula i ugledala Dinu kako stoji na vratima.

"Ćao."

Devojčina tamna koža i duboke oči su bile u kontrastu sa svetlom i prozračnom prostorijom. Sa šesnaest godina, imala je dvadesetak kilograma viška, što je pokušavala da sakrije ispod široke odeće.