Don't Touch The Mask

9.part

'Mother?'

Bol.
Ogromno crnilo i bol. Strujao je mojim venama, i svaki delic mog tela kao da je pulsirao. Moj organizam je slao znake uzbune i dobio sam nagon za povracanjem. Molim te, prestani. Svaki put mi se ovo desava. Samo sto postaje sve gore i gore. Otvorio sam oci. Poceo sam normalno da disem. Bol je nestao. Ali bio sam uzasno zbunjen.

Gde sam ja to?

Ovo lici na bolnicu, ali nema nikoga. Bolje sto nema. Ustao sam sa kreveta i izasao iz ove sobe. Samo jos jedan dugacak bolnicki hodnik. Koliko je sati uopste? Krenuo sam da idem niz hodnik ali me je zenski glas zaustavio.

"Harry"

Namrstio sam se. Izgovorila je moje ime tihim, stalozenim glasom. Siguran sam da je ne bih cuo da je bilo ljudi ovde. Ali opet, glas je bio tako poznat, na trenutak sam prestao da disem, slusajuci samo kako moje srce jako lupa. Skupio sam obrve zbunjeno, moja namrstena faca je i dalje ostala ista. Okrenuo sam glavu sporo, plaseci se onoga sto bih mogao da vidim. Ugledao sam zenu koja je stajala par metara od mene i strpljivo cekala moj odgovor. Smesila mi se.

'Mama?'

Moje usne su ostale blago otvorene i u trenutku se se osusile. Tesko sam disao. Pocela je da mi prilazi, dok ja nisam bio u stanju da se pomerim. Prisla mi je skroz i stavljajuci jednu ruku na moj obraz, zagledala se u moje oci. Gledajuci u njene oci, kao da sam gledao u svoje. Nasledio sam ih od nje. Bile su potpuno iste. Gledala me je tako kao da zeli da me zapamti, kao da me je zeljna. Ja sam bio u nekom stanju soka, nesposoban da bilo sta kazem ili uradim. Odjednom, sklonila je ruku sa mog lica i presla po njenom obrazu brisuci suze. Nisam primetio da je plakala.

"Dosla si?"

Izgovorio sam to vise kao pitanje i malo se nasmesio. Opet me je pogledala i uzvratila smesak. Uzivao sam tako gledajuci je. Dugo vremena nisam imao prilike to da radim. Setivsi se toga, moj smesak je nestao i odmahnuo sam glavom.

'Zasto nikada nisi dosla?'

Progovorio sam ljutito. Osetio sam da se suza sliva niz moje lice. Zeleo sam da joj kazem toliko toga, ali ne znam zasto nisam. Bol se opet vratio i jedva da sam mogao da disem. Ali nisam zeleo ona to da vidi. Jer je to manje bitno. Ona me je bolela, ta bol je bila bitna. Fizicku bol sam zanemario. Nakrivila je malo glavu i samo nastavila da me gleda sa velikom tugom u ocima. Nastala je tisina. Osecao sam kako mi ruke trne, ali nisam se usudio da skrenem pogled od nje. Zeleo sam da je se nagledam.

"Gde je tata?"

Upitao sam. Zasto on nije ovde dodjavola? Njen izraz lica se odmah promenio. Opet je obrisala suze i pogledala u stranu i pocela da govori.

"Harry, zaboravi na to. Pricaj mi o tebi."

Promrljala je opet tihim glasom, kao da je zelela da ne pricamo o ocu. Zasto? Zasto? Nedostajao mi je. Da joj pricam o sebi? Sta sam mogao da joj kazem? Nije kao da ispred nje stoji isti onaj nevini, nasmejani devetogodisnjak.