Don't Touch The Mask

30.part

'But..'

Zasto boli?

Otvaram oci, ali nekako je sve mutno. Stavila sam ruku na celo i brzo presla u sedeci polozaj, drugu ruku stavljajuci na stomak u nadi da cu ublaziti bol. Vidim ga. Gleda me. Ali previse me boli. Zar jos uvek nisu otvorili prokleta vrata? Cula sam glasove. Saznali su. Otvorice ih uskoro. Moram biti strpljiva. Ali boli.

Hvata me panika. Osecam mucninu. Whoa. Sta se desava? Grcevito se skupljam od jos jaceg bola. Onda se cuje previse glasova. Previse ljudi.

Gde je on?

Trazim ga pogledom, ali vidim samo strance. Mnogo njih. Pomazu mi da ustanem. Pricaju meni, ali kunem se da nisam u stanju da ih cujem. Samo vidim njihove usne kako se pomeraju i njihove oci uprte u mene.

Tada ga ugledam. Ali odlazi. Njegove ruke su u dzepovima, dok ubrzava korak i polako nestaje iz mog vidokruga.

Zasto je otisao?

***

"Mrzim ovo." -promrljala sam.

"Pricaj mi o tome." -rekla je Hanna.

"Hanna?"

"Hm?"

"Hajde da istrazujemo malo." -rekla sam i presla u sedeci polozaj. Vec mi je bilo bolje. Zelela sam da se zabavimo malo, kada su svi vec dosadni.

"Sta da istrazujemo?"

"Okolo. Ova skola je dovoljno velika, sigurno ima stvari koje nismo otkrile." -slegnula sam ramenima. Ogromni osmeh je zaigrao na njenom licu, ali odmah par sekundi kasnije isto tako brzo i nestao. Namrstila sam se.

"Ali.." -zapocela je.

"Dobro sam. Zaista." -prekinula sam je.

"Onda?" -nastavila sam. Samo je klimnula glavom uz osmeh. Imala sam na sebi pamucni sivi sorts i belu siroku majicu. Obukla sam isti takav sivi gornji deo koji je bio veoma prijatan i topao, malo mi je padao sa jednog ramena jer je bio veci, ali nisam marila, volela sam takvu odecu.

Nisam imala zivaca za bilo kakve patike ili neku drugu tesnu obucu, tako da sam obula kratke nezno roze ugg cizmice koje sam obozavala. Stalno sam ih nosila po sobi, no, koga briga. Izasle smo. Nisam se trudila da zakljucavam sobu, svakako su svi vec u sobama. Jos uvek nije bila noc, ali isto kao da jeste. Nije bilo svetla, napolju je i dalje bilo uzasno vreme, nikoga nije bilo.

"Lyd, evo i tebi." -okrenula sam se i videla Hannu kako mi prilazi. Pruzila mi je baterijsku lampu. Okej?

"Sta ce nam?"

"Posluzice, ova skola je veoma mracna." -rekla je. Pa to je i bila istina. Uzela sam lampu u ruku, rukav mi je vec prekrivao pola sake jer je gore padao sa ramena.

"Odakle da pocnemo?" -Hanna je upitala.

"Od prizemlja, sigurno ima nesto." -rekla sam.

"Salis se? Ne mozemo koristiti lift, a ne ide mi se do dole stepenicama, na 14 spratu smo zaboga." -zalila se. Nah, ima pravo.

"Okej, hajde da pocnemo od ovog sprata." -rekla sam.

"Okej?" -dodala je zbunjeno. Verovatno misleci da ovde nema nista.

"Dodji." -rekla sam i pocela da koracam prema vratima na kojima je pisalo za hitne slucajeve. Vec sam to videla, jos prvog dana, to su obicne stepenice. Ali nikada nisam isla tamo, tako da. Otvorila sam vrata, odmah sam osetila malo hladniji vazduh.