Don't Touch The Mask

36.part

'We used to do that'

Otvorila sam oci. Lezala sam sama na ogromnom francuskom lezaju. U sobi je bilo mracno, ali dobro poznati miris je ispunio moje nosnice. Nasmesila sam se. Nalazila sam se u njegovoj sobi. Tada sam primetila da na sebi imam samo belu majicu. Njegovu majicu. Noga me je malo peckala, zbog posekotine. Napipala sam zavoj na tom mestu.

Koliko je sati uopste?

I kako to da se ne secam kako sam dospela ovde? Izgleda da me je san prevario. Nisam mogla da pronadjem svoj telefon, ali svakako sam ugledala crni Iphone odmah pored kreveta. Pruzila sam ruku i uzela ga.

02:53h

Namrstila sam se, pokusavajuci da se setim koliko je bilo sati pre nego sto sam zaspala. Um, kada sam razgovarala sa Harryem bilo je oko ponoci. Pa i nisam bas mnogo spavala, moram reci. No, prestala sam da razmisljam o tome, sada moram razmisljati o situaciji u kojoj se trenutno nalazim.

Harry nije ovde. To moze biti ili jako dobro ili jako lose. Nisam imala vremena za ovo, zelela sam da se vratim u svoju sobu. Sklonila sam pokrivac u stranu i presla u sedeci polozaj. Moja bosa stopala su bila ukocena od hladnoce. Soba nije bila previse hladna, ali svakako je bila sveza. Polako sam ustala i sporim koracima prisla ormaru.

Zadovoljno sam se nasmesila videvsi par belih carapa. Obukla sam ih. Bile su to duge, muske carape, ali nekako su dobro pristajale uz belu majicu koju sam jedino i imala na sebi i koja je takodje bila muska. Njegova. Pre nego sto sam izasla uzela sam crni iphone u ruku, ako budem srecna bice to njegov telefon.

Pretpostavljam da je moj kod njega, pa dok mi ga ne vrati ovaj ce posluziti. Polako sam otvorila vrata i izasla. Ova soba je bila na kraju hodnika. Boze, nadam se da necu nekog probuditi. To mi nikako ne bi trebalo sada.

Necujno sam prosla hodnikom i sada sam zakoracila u prostoriju gde su inace igrali bilijar. Isuse, jedva da sam ista videla. Samo je meseceva svetlost obasjavala neke delove, ali opet tako nejasno. Jedva da sam i videla ivice stola za bilijar, samo toliko da ih izbegnem i ne probudim nekoga.

Ne znam cak ni gde mi je odeca, niti patike, ugh. Izgleda da cu u ovome morati do svoje sobe. Stajala sam u mestu i razmisljala da li da izadjem i koristim lift ili da jednostavno sidjem niz stepenice. Ako bih se odlucila za lift, rizikovala bih, jer moguce da ima nekoga tu od njihovih ljudi.

No, pre nego sto sam i uspela da se pomerim zacula sam tihi smeh, neko je ovde bio. Bas u ovoj prostoriji. I dalje sam stajala kao ukamenjena pokusavajuci da vidim nesto ili nekoga. Onda, u jednom trenutku, bila sam sigurna da sam videla nekoga kako prolazi pored stola za bilijar. Progutala sam knedlu.

Nisam volela da se igram zmurke. Zakoracila sam napred par koraka i rukom dotakla ivicu stola za bilijar. Ali nisam nista videla. Ovo nije bilo pametno. Nikada nisam bila dobra u ovome, ali imala sam jedno pravilo i uglavnom je bilo od koristi.

To pravilo je znacilo da ako se iz nekog razloga plasim, kao sto je sada u pitanju mrak, a neko se mota okolo, u tom slucaju trebala sam da zauzmem mesto i da se ne pomeram. Tako bih najbolje videla da li se neko pomera i gde je. U najboljem slucaju uza zid, tako bih bar bila sigurna da mi se niko ne prikrada iza ledja. Postovala sam to pravilo do pre par trenutaka, i zaista je funkcionisalo. Videla sam nekoga.

Ali pomerila sam se. Sada ne znam gde je taj neko i da li vidi gde sam ja. No, sigurna sam da to nije tesko jer ja stojim na jebenoj sredini ove prostorije. Nisam se pomerala, samo sam pokusavala da vidim bilo sta.

Vec u sledecem trenutku, osetila sam ruke oko struka. Taj neko je bio iza mene. Osetila sam veliko olaksanje i skoro da sam se istopila u tim snaznim rukama, jer sam osecala slabost u nogama. Na svu srecu, nisam vrisnula niti ista slicno. Iako nisam videla, znala sam da je to on.