Don't Touch The Mask

47.part

'Well..'

Zatvorila sam oci, dok se cudan osecaj sirio u meni. Zaboga. Sporim pokretima sam se odvojila od njega i ustavsi, krenula prema izlazu.

"Cemu taj nemir, devojcice?" -izasao je za mnom.

Nisam nista rekla, samo sam nastavila niz hodnik. No, snazan stisak na nadlaktici me je naterao da se okrenem. Nasla sam se lice u lice sa njim.

"Pusti me." -rekla sam hladnim i iznenadjujuce mirnim glasom.

"To ne bi bio deo dogovora." -odgovorio je istom dozom smirenosti.

"Dogovor je zavrsen." -rekla sam, krenuvsi da se udaljavam od njega, no jos jedan grub stisak me je sprecio u tome i vratio me, blize njemu.

Gornji deo tela je poceo da mi se podize i spusta od dubokog disanja, dok sam ga tako gledala. Trenutak njega, trenutak njegovu ruku koja je jos uvek cvrsto stiskala moju nadlakticu. Nakrivio je glavu, i daje savrseno smiren.

"Jos uvek nije svanulo." -rekao je.

Skupila sam obrve, uznemirena celom situacijom.

Trgla sam ruku, oslobodivsi se stiska. Pomno je pratio svaki moj pokret, time mi stavivsi do znanja da sam se oslobodila samo zato sto mi je on to dozvolio.

To je bila jos jedna uznemirujuca cinjenica koja me je naterala da priznam da ne mogu pobediti u ovome. Zato sam ga samo, i dalje ga gledajuci u oci par trenutaka, zaobisla, i krenula nazad, ka sobama.

Ubrzala sam korak i utrcala u njegovu sobu. Osetila sam znatno olaksanje videvsi da imam prednost od par sekundi. Ali znala sam da je to bilo previse dobro, da bi bilo istinito.

Kljuc nije bio u bravi. Nisam mogla sakriti uznemirenost.

"Ovo trazis?" -mahnuo je rukom, u kojoj mu je bio kljuc. Namrstila sam se, napravivsi dva koraka unazad.

"..okej, iskoristicemo ga, ako to vec zelis." -dodao je i istog trenutka zakljucao vrata.

Progutaa sam knedlu.

"Harry." -rekla sam, pogledavsi ga u oci.

Nisam zelela ici ovako daleko.

"Gle, Lydia..zelim te." -zapoceo je. Moje telo se vec kocilo na ono sto je izlazilo iz njegovih usta. Ne znam da li sam vise bila prestravljena od pomisli onoga sto bi se moglo desiti ili od onoga sto bi on mogao reci.

"..ne. Ne samo to.." -nastavio je.

"..trebas mi." -izgovorio je tiho i..jednostavno. Tek tako. Zakoracio je prema meni.

U sobi je bilo mracno pa nisam mogla pratiti svaku crtu na njegovom licu, ali moglo se reci da izgleda savrseno mirno. Da ga ne poznajem pomislila bih da je skrenuo s pameti.

U njegovom glasu je odzvanjala iskrenost i zelja, a opet, izgledao je mirno. Kao izgladnela zver koja je ulovila plen i koja je svesna da joj plen ne moze umaci, pa joj moze lagano prici, bez zurbe.

"Ne." -je bilo sve sto sam uspela reci. Samo je slegnuo ramenima i napravio jos dva koraka prema meni. I opet, tako savrseno miran, dok mene srce izdaje.

"Ne mozes me naterati na nesto sto ne zelim!" -viknula sam uznemireno, dok je on vec bio korak udaljen od mene. Gledali smo se u oci.