Don't Touch The Mask

10.part

'I don't want it!'

Iako sam bila svesna da je jutro, toliko mi je bilo lepo i udobno da nisam imala nameru otvoriti oci ili ustati u skorije vreme. Promeskoljila sam se i grlila jastuk kao malo dete, uzivajuci u mirisu. Tada mi je sinulo. Znate ono gde sam rekla da nemam nameru da otvorim oci?

Precrtajte to.

Odmah sam otvorila oci. Bio je to dobro poznati miris cigarere i predivnog muskog parfema, no ovog jutra smo mu morali dodati malo i alkohola na listu, jer se i to prilicno osecalo. Pravi jutarnji koktel za budjenje, sta drugo da kazem. Lezala sam na boku. Malo sam podigla glavu i videla upravo ono sto sam i znala da cu da vidim. Harry je i dalje spavao, glava mu je bila na mom boku. Je l' moguce da se cele noci nije pomerio? U tom razmisljanju me je prekinuo zvuk mobitela. Pokusala sam rukom da ga dohvatim, ali nisam mogla bio je na ivici kreveta.

Sranje.

Sranje.

Sranje.

Harry je podigao ruke u vazduh, a onda protrljao lice. Divno, probudio se. Podigao je glavu. Kada je shvatio gde mu je bila glava, namrstio se. A onda pogledom isao sve dok nije dosao do moje glave.

"Izvini zbog toga." -rekla sam, misleci na to sto sam ga probudila. Trenutak me je tako gledao, a onda je odmahnuo glavom.

"Nema veze, verovatno je i bilo vreme da se probudim." -dodao je. Nisam nista rekla na to. Seo je na ivici kreveta, ispruzio je ruke ispred sebe i tako ih par trenutaka gledao. Zasto je tako gledao? Pa on je to sebi uradio. Nisam zelela da postavljam pitanja. Ja sam njemu niko i nista, ovo je verovatno previse licno.

"Trebala bih da idem." -rekla sam i ustala sa kreveta, pritom uzimajuci telefon. Pogledao me je. Samo se malo nasmesio, nekako jedva. Nije mi se mogao zahvaliti. Naravno da nije. Sigurna sam da se ne seca nijedne stvari od prosle noci. No, zbog cega god da je ovo sebi uradio, moralo je biti strasno i bolno za njega, tako da je i ovaj maleni smesak koji mi je upravo poklonio meni bio dovoljan.

Izasla sam iz sobe, gegajuci se niz hodnik. Iako sam malo odspavala, zelela sam jos. Jos mnogo spavanja. Jos ceo dan spavanja i onda plus jos spavanja. Zamisljala sam kako lezim na svom krevetu u svojoj velikoj, zamracenoj sobi. Nema nikog ko bi mi smetao. Nema problema. Nema briga.

Nema Harrya.

Tada se zacuo smeh. Da Lydia, zaboravila si da se trenutno nalazis na 15 spratu. Kako god. Otvorila sam vrata i nasla se u holu gde su svi oni igrali bilijar i smejali se.

"Dobro jutro..um.." - rekao je Niall.

"Lydia" -nasmesila sam mu se.

"Lydia" -ponovio je uz osmeh.

"Ja sada idem, vas drugar se probudio u sobi je." -rekla sam i krenula ka liftu.

"Hej Lydia.." -dozvao me je Niall, okrenula sam se i pogledala ga.

"Samo zelim da ti se zahvalim sto si pazila na njega proslu noc."

"Nema problema." -rekla sam uz smesak i usla u lift. Pritisnula sam broj..14.

Zaboga Lydia, ozbiljno? Toliko sam pomucena da sam zaboravila da je moj sprat odmah ispod. Nije mi trebao lift. No, koga briga. Vrata su se otvorila i umesto da idem u svoju sobu, pokucala sam na Hannina vrata.

"Isuse Boze, pa gde si ti?!" -ispalila je cim me je ugledala. Zgrabila me je za ruku i uvukla me u sobu i zakljucala.

"Lydia ozbiljno, je l' ti hoces da ja poludim? Pogledaj me samo!" -uzviknula je i pokazala rukama na sebe.