CRNA UDOVICA

Part 11

Maj 1982

Nismo ni raspakovali stvari, a majka se već sprema za novi posao.
Ne znam više ni koji po redu.
Prestao sam da brojim.

Znam da smo u potkrovlju , nemam ni terasu.
Samo jedan mali prozor, nakosen na vrhu zgrade.

Gledam decu napolju.
Igraju se i uživaju u ljetnjem danu.
Da živim pod normalnim okolnostima trebao bih da krenem u prvi razred osnovne škole.
Zašto bih se upoznao sa njima?
Samo je pitanje dana kad ćemo se opet odseliti.
Prelazim rukom preko prašine koja je na stolu naspram mene.
Ruke su mi garave.

- Zakljucaj vrata za mnom, važi?

Majka me nevino posmatra dok mi objašnjava kako se igra zmurka ukoliko neko pokuca vrata.
Njeno kucanje je zvuk tapkanja meni dobro poznate pesme.
Jedini zvuk kom smem da ih otvorim.
Nevoljno vraćam glavu na prozor.
Dosadila mi je ova igra više.

Zvuk naglih kočenja guma natera svu decu da se razbeze sa ulice.
Četri, pet crnih auta zaustavi se ispred moje zgrade.
Crna odela Izlecu poput munja napolje.
Žene užurbano hvataju preostalu decu sklanjajuci ih sa puta.

To nisu dobri ljudi.

Majka nabija stolicu na vrata i užurbano trči prema meni.

- Beži na krov! Sakrij se.
Ni za šta na svetu se ne pojavljuj.

Place dok me vuče stepenicama koje vode na krov.
Nalazim ćošak prekriven ivericama i uspevam da se provucem kroz njih.

Zvuk lomljavine vrata
me natera da se još više scucurim u ćošak.

- Gde je mali?!
Zvuk udarca poput šamara natera me da garavim rukama prekrijem oči.
Govori!

Oci me peku ali ne smem da sklonim ruke sa njih.
Kao da će me videti ukoliko to uradim.
- Nije ovde kunem vam se!

Moja majka jauce i vrišti od bola.

- Droljo!
- Kurvetino!

Prolamanje stolica i nameštaja je sve jače i jače.

- Saznaćemo i bez tebe.

Zvuk metka prolomi nebo.

-Idi na krov. Pogledaj da li je gore?