CRNA UDOVICA

Part 24

Sedim na fotelji dlanom prolazeći kroz bradu.
Kad je postala ovako oštra?
Nervozno je ceskam razmišljajući da li sam se juče uopšte obrijao.

Svezao sam ga za stolicu i pomno posmatram njegovo reagovanje.
Ne opire se, ne pokušava da se odveze.

U šoku je. Trese se dok raskolacenim očima gleda u mene.

"Filipe, donesi mi nož." Procedim ispravljajuci se sa fotelje.

"Nemojte molim vas!"
Proradio mu je jebeni strah.
Svestan je da neće imati laku i bezbolnu smrt.
" Učiniću sve što želite. Samo me nemojte ubiti." Procedi skupljajući pljuvacku.
Grci se dok priča.

"I moja majka bi svašta ucinila. Niste joj dali izbora."

Zajedljivo izgovorim bez trunke savesti.

" Ne znam o čemu pričate. Nemam nikakve veze sa tim. Kunem se!"

Uporno nastoji da lažima dopre do moje duše.

Prokletnik ne zna da sam ja davno zaboravio šta je žaljenje.
Filip mi dodaje nož, a ja prstom prelazim preko oštrice osećajući njegovu jezu.

Tiho koracam prema njemu.
Imam osećaj da čujem njegove otkucaje dok mu dah prouzrokovan strahom nestaje.

Zabijam mu ga u nogu i uživam u gromoglasnom vrisku koji mu pružam.
Ne bio mu u koži.

"Pogledaj šta sam našao!"
Filip se podmuklo osmehuje čvrsto držeći ženu za kosu.
Svezao joj je usta.

"Ovo će biti bolje nego što sam zamislio."
Izustim posmatrajući čoveka koji kipi.
Znam taj raspad duše. Sad jebeno želi da je mrtav.

Hvatam mu ženu obarajuci je na kolena koja ne krije bujicu suza koje joj se slivaju niz lice.
Guši se u jecanju ostavljajući kvasne tragove po sebi.

Zlotvorska tama me preplavljuje dok ostricom noža prolazim preko njenog mekog vrata.

Krv mi se sliva niz ruke, ali raspad duše tog čoveka postaje zvuk najlepše melodije za moje uši.

Uživam dok pati.
Hrani me svojim bolom.

Pustim ga još malo, i predjem na stvar jer mi ne preostaje vremena.

Prst po prst.
Oko i oko.

Žila na vratu mu i dalje pulsira.

Ne ubijam ga odmah.
Ostavljam ga da iskrvari.
Nek se uguši u sopstvenoj krvi.

I tad me šum vrata prenese iz uživanja.

"Ovde ima još neko?"

Procedim koracajuci stepenicama koje vode prema sobama.
Šum koji mi odzvanja ušima kvari Filip koji me uporno ubedjuje da je sve pregledao i da nema više nikoga.

Ignorisem ga znajući da me osećaj nikad ne vara.

Ulazim u sobu.
Dečija je.
Tačno sam znao!

Ali prokleto nisam bio spreman.

Saginjem se na pod i gledam ispod kreveta.
Plava kosa malene devojčice nazire se u mraku.
"Do Djavola!"
Procedim hvatajući je za nogu.
Izvlačim je uprkos njenom gicanju.

Hvatam je za usta uprkos tome što iz nje ne dopire ništa.
Videla je sve.
Znam ovo reagovanje.
Oduzeta je.

"Šta da radimo sa njom?" Filip izbezumljeno gleda u mene ne prikrivajući plasljiv glas.
Nije mu svejedno jer dete nismo očekivali.

"Videla nas je."
Predam mu je, napuštajući sobu .
"Znaš šta ti je činiti." Procedim ne osvrćući se nazad.

" Ne mogu Davide. Previše je mala. Ona nije ništa kriva!"

"Ali ima jezik!" Povisim ton naglašavajući sopstvenu odluku.
"I uništeni smo ako nas oda."

"U šoku je. Neće se ni sećati."
Filip mi uporno muti razum pokušavajući da dopre do mene, sukobljavajuci mi sopstvene misli.

"Dobro." Odmahnem rukama isfrustrirano.
" Ne moraš ti." Hvatam se za pištolj i izvlačim ga iz pantalona.

"Ja ću!"

Usmerim ga prema njenom malenom licu.

I tad osetih nemir.
Njene oči mi se zarivaju u pluća poput kandži, ostavljajući me bez vazduha.
Držim jebeni okidač, a ruke mi se tresu.
Meni kom se nikad ne tresu!

Jače prodrem u njen šokiran pogled, dok pokušavam da se suprotstavim jebenoj nemoći.

Njene oči.

Sive su.
I koštaće me života.