CRNA UDOVICA

Part 16

April 1993

Rukama sam je uhvatio za glavu da bih bio siguran da mi njene usne neće pobeći.
Hrapava koža na mojim rukama didirivala je njeno lice.

Previše čisto.
Previše meko.

Njena koža zagrejala mi je dlanove, opustajuci njihovu krutost.

Po prvi put sam osetio da imaju svrhu u životu.

Da dodiruju takvo lice, a ne biju tudje.

Pokušavala je da ih odvoji sa svog lica, ali joj nisam dao.
Njene tople usne stopile su se sa mojim grubim poljupcem.
Na trenutak kao da je ceo svet stao.

Imao sam nenormalnu želju da ih otvorim i da osetim tu vrelinu njenog jezika.
Nije dala.
Zvižduci mojih drugova nestali su u tišini kojom me je ona okovala.
Miris vanile i višnje zaparao mi je nozdrve.
Najlepši miris koji sam ikad osetio.
Mirisala je tako dobro.
Cedno i nevino.

"Šta misliš da radiš ti?"
Odgurnula me je udrajuci me rukama po prsima.
Nije se trudila da prikrije ljutnju koju je osećala.

"Ono što mi je volja"
Podmuklo sam procedio, zadržavajući njene ruke na sebi.
Čudan elektricitet prostrujao je mojim telom.
Njene ruke na mojim prsima.
Onako nevešto i uplašeno drhtale su na meni.

"Kreten si!"

Svoju plavu kosu zabacila je izrevoltirano unazad.
Umela je ona da se brani. Imala je tu neodoljivu hrabrost koju ni sa jednom nisam osetio.
"A ti si lepa."

Osetio sam kako ubrzano diše nabacujuci crvenilo na svoje bledo lice.
"Ti si lud!"
Smešak se nazreo na njenim usnama.
Vešto ga je skrivala.
"I ti ćeš biti..." Već je nestajala u izmaglici saobraćaja.
"Ali za mnom!" Umisljeno sam Povikao.
Okrenula se kolutajuci očima u mom pravcu.

Tad sam znao.
Mora biti moja.

Jun 2012

Budim se osećajući nepodnošljivu bol.
Sramotu i gadjenje koje mi izjeda dušu istovremeno.
Ne želim ni da se setim šta se prethodne noći dogodilo.
Ali me moje telo odaje.
Ustajem i susrećem se sa svojim odrazom u ogledalu.
Bleda sam.
Podocnjaci su mi vidljivi.
Nema više one devojčice.
Nevine, koja je živela u meni.
Nestala je.
A moje oči me odaju.
U njima sve pise.

Otvaram vrata shvatajući da samo želim da pobegnem sa ovog mesta.
Ne želim da sretnem Davida.
Ma ne želim nikad više da ga vidim u životu!

Šum kesa me natera da se okrenem prema hodniku.
"Zaboga!" "Šta se ovde dogodilo?"
Cimnem se uplašeno.
Shvativši da nije David polako dolazim sebi.
Starija žena niskog rasta držala je namirnice u kesama.
Gledala me je zaprepašćeno.
I ona je videla isto što i ja.

Ignorisala sam je i zaputila se prema izlazu iz njegovog apartmana.
"Ne možeš takva izaći."
Pojurila je za mnom.
"Istusiraj se prvo, napravicu ti čaj."
"Ne želim." Izustila sam.
"Neću da ga vidim." Bol mi se zadržala u grlu poput knedle.

"David." Tuga je obojila njen glas. "Neće se vratiti do ponoći."

Uspela je da me nagovori i zadrži dok se bar malo ne smirim.

"Radim za njega godinama."
Prekinula je neugodnu tišinu koja nas je delila.

"On.." Izustila je kao da će ga pohvaliti.
"Ne želim da znam." Prekinula sam je otpijajuci zadnji gutljaj čaja.
Projurila sam kroz vrata, ostavljajući je samu.
Za par trenutaka našla sam se u svojoj sobi.
Kofer je već bio spreman.
Čekao me je još od sinoć.
Sa sebe sam skinula stvari koje mi je nakon tuširanja, ta žena dala.
Obukla sam haljinu i koracala ubrzano jedva čekajući da nestanem iz ovog hotela.

"Viktorija!" Grub uzvik prolomio je hol.
Ukoceno sam se zaledila u mestu, dok je vrela krv sjurila niz moj mozak.
Smogla sam snage da jače stegnem drsku od kofera i ignorisem njegovo dozivanje.
Neću se okrenuti.

"Stani!"
Povikao je , ali je njegov glas odzvanjao na istom mestu.

Mislila sam da neće krenuti za mnom.
Previše je ponosan da bi to uradio.
Uhvatio me je za ruku odvajajući me od jedinog oslonca koji sam imala u tom trenutku.
Glupog kofera.
Sad padam.
"Šta želiš Davide?"
Besno sam Procedila.
Stajao je par trenutaka streljajuci me pogledom.
Osećala sam se krivcem, a to definitivnivno nisam bila.

Ćutao je.
Samo me je držao za ruku.

"Kloni me se Davide!"
Besno sam procedila usmeravajuci svoj prst prema njemu.

" Stvarno to želiš?!"
Procedio je hvatajući me za laktove i primicuci prema sebi.
Moje oči su odbijale da ga pogledaju.
Zaplakala bih, a to definitivno nisam htela.
Neće se hraniti mojim bolom ovaj put.
"Da." Tiho sam izustila.

"Ja ne ispunjavam jebene zelje!"
"Zar ti to još uvek nije jasno!"
Besno je povikao oteravajuci demone iz sebe. Trzao je moje telo istresajuci se na njemu.

"Ne možeš me naterati."

Tiho sam procedila osećajući kako se njegov stisak polako opušta i gubi sa moje kože.

" Samo." Izgovorio je rukama stiskajuci čelo.
Borio se sa svojim mislima.
Onim što nikada nije hteo da bude.
Onaj koji moli.

"Ostani."
Izustio je.