Aetera : Ja, Nebeska

Chapter 4

Upravo završavam , uzimam svoju torbu i tražim ključeve od biblioteke kako bih mogla da zaključim za sobom kad odnekud do mene dopre poznato čangrtanje .

"Divno."  pomislim spuštajući torbu.

Lepo sam rekla Voani da su neke kutije prosto previše prestare da bi i dalje normalno funkcionisale ali ona mi je obećala da će ,ako mora,ustati iz mrtvih i ubiti me ukoliko pokušam da ih zamenim.

A ja sad moram pronaći pokvarenu kutiju i ručno poređati sve knjige,koje su sada već verovatno svuda po podu, na njihova mesta.

Za pronalaženje kutije mi treba skoro čitavih deset minuta, i to ga nađem samo zato što čujem psovanje i  lupanje po pomenutoj kutiji.

"Čudno. Sigurna sam da niko nije ušao u biblioteku u poslednjih dva sata." mislim prateći  zvuk.

Prvo što vidim, i što me odmah iznervira, kad prilazim je da osoba upravo ubacuje nekoliko pokupljenih knjiga nazad u kutiju.

-Ne!-viknem i sad požurim da stignem do njih. -Ne vraćaj nazad!-

Osoba zastaje i tek onda shvatam da je zapravo poznajem. To je onaj lik zbog kojeg sam mislila da ću biti otpuštena.

-Zašto? -pita on začuđeno a ja koristim taj kratki tren da se zahvalim Nebeskima jer on mene ne prepoznaje usput pokušavajući  da izvadim knjige iz kutije.

-Zato što će.  . .-moje obaveštenje prekida sama kutija, koja počinje da se trese a tren kasnije odskače naglo u vis.

Ne stignem ni da se sklonim pre nego što me pokupi za sobom izbijajući mi sav vazduh iz pluća.

Sad visim pola u kutiji pola van nje nekoliko metara u vazduhu.

Uspem da iskobeljam gornji deo tela i bacam se unazad na pod jedva se dočekujući na nogama.Usput sve vreme psujem.

U međuvremenu se kutija diže iznad polica ,a onda knjige izlete iz nje i odlete na dve milijarde strana.

Tada mi onaj lik prilazi brzo, možda da me ubije a možda i da proveri da li sam dobro čim mi bude dovoljno blizu ga guram iz sve snage unazad.

-Skloni se,idiote! -vičem pri tome

Jedva stignem i sama da se provučem unazad kad kutija glasno treska samo nekoliko centimetara od mene.

-MESTO! -viknem .

-Šta to..-

-Ti zaveži! -upirem prstom u njega.

Toliko sam iznervirana da mislim da ću da se onesvestim dok se okrećem nazad ka kutiji.

-A ti...-sad upirem prstom i u nju iako mi piskavi glas iz potiljka šapuće da me ona ne vidi i da ja to znam. -Mesto,odmah!-

Kutija se lagano naslanja na mene, odalji se pa opet nasloni, gurkajući me.

-Ne.Mesto ili ideš na reciklažu. -

Kutija se diže malo u vazduh, pa odlebdi za ugao škripeći pri tome veoma glasno.

-I treba da ti je žao! -gunđam za njom- Dođavola, sad ih moram sve pronaći. -

Požurim u pravcu u kom mi se čini da je najbliža knjiga pala,kad je nađem pokušam da se setim gde je sledeća ali me u tome prekida osoba za koju sam i zaboravila da je tu ali koja me očigledno prati sve vreme.

-Da li si ti to upravo pričala sa kutijom? -govori

-Da.Ja sam čudakinja, skloni mi se sa puta,izlazi odavde i ne vraćaj se više.-