Aetera : Ja, Nebeska

Chapter 21

"Šta ja ovde uopšte tražim? "-mislim dok u potpunoj tišini sedim između Kirsen i Endera za vreme obroka.

Poželim da sam upravo kući gde bih sedela za stolom za kojim ne bih stigla da jedem od smeha i razgovora, tamo gde se ne bih osećala tako prokleto nepotrebnom i suvišnom.

Ponavljam sebi isto pitanje sedeći pored Kirsen u radnoj sobi, klimajući glavom na sve što ona ili njen muž kažu.

A onda još jednom pošto ulazim u potpuno tuđu sobu praveći se umorna samo da bih pobegla od njih dvoje.

Ležim u nepoznatom krevetu i zurim u nepoznatu tavanicu i znam da neću uskoro zaspati.

-Kiti. -čuje se iz mraka.

Treba mi nekoliko trenutka da se priberem od iznenađenja ,jer sam potpuno zaboravila na Soi, i okrenem glavu ka dve svetle plave tačke pored vrata.

-Soi.-govorim tiho.

-Da li ti se sviđa moje ime,iako sam izostavila slovo 'R' na kraju?-

-Sviđa mi se .- odgovaram bez razmišljanja dok se pridižem i naslanjam leđima na zid. -Stojiš li tamo sve vreme? -

Ne čekam odgovor već potapšam krevet pored mene.

-Dođi. Sedi.- govorim a robot mi se već približava nečujno ,znam to po svetlim tačkama koje se približavaju. Penje se na krevet pored mene i sada u isti položaj kao i ja. Osetim hladni metal robotovog ramena odmah pored mog.

-Da li bi Pomoćnik trebao to da radi?Da donosi odluke i samostalno razmišlja? -govorim posle nekoliko minuta tišine.

-Ne .-odgovara odmah. -Želiš da to ne radim? -

Nisam sigurna pa preskačem to pitanje za sada.

-Da li sam te pokvarila? -

-Nisam pokvarena. -uzdišem sa olakšanjem, osećajući isto sve dok ne nastavi. -Iako ne bih trebalo da mogu to da radim, po mojim specifikacijama i ugrađenim podešavanjima. -

U prevodu: pokvarila sam je .

Bravo ja .

-U redu. -uzdišem. -Evo šta ćemo. ..-

Zastajem jer nemam pojma šta ćemo. Ne želim da Kirsen i Ender saznaju da sam već uspela nešto da pokvarim, a nisam ni nekoliko sati ovde.

-Ne želim da praviš izbore samostalno, niti da 'misliš' ukoliko nismo same.- govorim okrećući se ka njoj i shvatam da su svetla već uperena u mene- Možeš li to da uradiš? -

Ne skidam pogled sa Soinih 'očiju' zadrzavajuci dah dok čekam reakciju. Skoro minut prođe pre nego što odgovori:

-Ne razumem podešavanje. -

Pa, to nije dobro.

To nije nimalo dobro.

-Zabrinuta si? Uznemirena? -skoro iskacem iz sopstvene kože kad iznenadna kaže- Nemoj da budeš. -

-U redu sam .- govorim brzo pa prolazim rukom kroz kosu i uzdišem duboko.

-Očitavanja tvojih vitalnih funkcija pokazuju drugačije. -

Nasmejem se histericno na njene reči.

-Ali, nisi u životnoj opasnosti, ne brini. -uverava me zbog Čega se ponovo nasmejem. -Spasila bih te ja da jesi, znam sve hitne postupke. -

-To je lepo znati.- govorim pa skliznem nazad na jastuk jer oči počinju same od sebe da mi se sklapaju a i postaje mi neudobno. Kad legnem okrećem se na bok prema robotu.