Aetera : Ja, Nebeska

Chapter 24

Blaga nervoza me uhvati kada me Kirsen pozove da siđem kako bih krenuli, potpuna panika me obuzme kada shvatam da ćemo do tamo ići teleportom.

Ender me pristojno propušta da uđem prva a ja dobijam, ne po prvi put, želju da pobegnem odavde glavom bez obzira.

Kirsen pritiska dugmice kontrolnog panela  ,tren kasnije Ender otvara vrata a ja ga zbunjeno pratim pogledom dok prolazim kroz njih pitajući se da li je možda nešto zaboravio kada Kirsen kreće za njim.

Tek tada shvatam da je hodnik izvan teleporta svetle a ne tamne boje ,kao što je malopre bio.

"Stigli smo?"-mislim" Kako ?Kad? "

Izlazim,pomalo dezorjentisano ,za njima prateći ih do kraja tog kratkog hodnika a onda zastajem i puštam vilicu da mi padne na pod ne znajući gde prvo da pogledam i čemu prvo da se divim.

Predvorje je ogromno, tamo visoko iznad naših glava,iznad četiri velika balkona,  umesto krova se nalazi ogromni mozaik zbog kojeg ceo prizor  deluje zlatno i svetlo. Na sred predvorja nalazi se velika statua, obična kugla na postolju.

Shvatam, tren kasnije kada obratim pažnju na nju, da sam pogrešila jer ta kugla nije obična. Okreće se oko svoje ose .

-Da,jeste Zemlja.- govori mi Kirsen kad zatvaram usta kako bih ih otvorila i postavila joj pitanje.

Tada nam se Vega, Frak i Soi pridružuju a Ender ih odmah zaposli da odnesu ono malo naših stvari i da je povežu sa našim sobama.

-Hajde, idemo u obilazak. -Kirsen me hvata za ruku i povede, a ja konačno mogu da sklonim pogled sa statue i tada primećujem nešto zeleno na jednom od balkona iznad naših glava. 

-Da li...Da li su to biljke? -pitam pokazujući rukom za ono što mi izgleda kao žbun.

Kirsen odmahne rukom brzo.

-Veštačko.- kaže pa pokazuje ka podu ne zastajući uopšte  -Ispod je kuhinja, kontrolne sobe, rezervoari i tako to.-

Otvara staklena vrata ispred kojih se zateknemo i zastaje tu .

-Zajednički boravak, biblioteka, igraonice, muzička soba, bioskop, zajednička trpezarija, još jedan manji boravak to za vas mlađe i radna soba. Tim redom.-

"Kao da sam zapamtila išta od toga. "-pomislim dok se Kirsen okreće i vraća odakle smo došli pa zastaje ispred hodnika kroz koji smo došli.

-Pored teleporta tamo je glavni ulaz,a ona vrata pored vode u donji nivo. - saceka da klimnem glavom pa nastavlja- Napolje je staza za džogiranje ,napravljena zbog Belani, tu je i bazen, teren i ono što je mali Vajtov nazvao 'Samačka soba' . Ah,taj mali ne voli ovoliko društva, stalno je bez reči odlazio i provodio cele dane tamo ,ali on je čudan da ti ja kažem. -

Ne čeka išta da kažem, što je dobro jer ionako ne bih znala šta bih rekla, već se opet okreće i povede me desno do ,ovaj put, tamnih drvenih vrata koja se sama otvaraju kad im priđe.

-Predstavljam ti najdosadniji deo kuće.- kaže a onda zastaje delujući zamišljeno- Pa, ukoliko ne budemo pravili neku žurku. Tu je dvorana za prijeme iako nemam pojma zašto je onoliko ogromna. A tu su i sala za sastanke i toalet naravno. -

Nasmeje se dok govori 'Naravno' ,očigledno nečemu o čemu ja nemam pojma dok se ponovo okreće. Prelazimo preko predvorja, prolazeći pored statue Zemlje i zastajemo ispred pretpostavljam poslednjih vrata u prizemlju.

-Stvari za rekreaciju, bazeni ,teretane i to.- kaže pa me povede desno. -Ima četiri stepeništa, naše je ovamo. -

"Ovo je impresivno, ali dosadno. "-mislim kad zastaje i okreće se ka meni, prilično sam sigurna da me je sada pogledala prvi put otkad smo stigli ovde.

-Uglavnom su sva četiri dela manje- više ista. Spavaće sobe,kupatila,  boravak sa bibliotekom, mala trpezarija i dva balkona ,jedan unutrašnji jedan spoljašnji. Spoljašnji ide oko cele zgrade ,to ćeš vec videti ali unutrašnji spajaju dva dela.- zastaje na kratko gledajući me ozbiljno dok ne klimnem glavom da sam shvatila, iako je jedva i slušam.- Ono što sam htela da ti kažem je da ne ulaziš u njihove delove sprata bez tražene dozvole. -

-Ne znam zašto bih to radila. -govorim odmah zbunjeno.

-Zašto bi tražila dozvolu? -Kirsen sad deluje potpuno iznenađeno tako da zamalo prasnem u smeh.

-Ne ,ne. Mislila sam: ne znam zašto bih ulazila u tuđe delove zgrade. -

-Logično. -promrmlja ona sebi u bradu penjuci se uz stepenice ne gledajući da li je uopšte pratim. -Dakle, naš balkon je povezan sa Blekovim delom, izlazi pravo na stepenište za prizemlje kao i ovde. -Pokazuje mi na vrata odmah ispred nas. -Tako da je u redu da tuda oni tojest mi u njihovom delu silazimo ako nam je bliže.-

Koliko sam ja razumela, ovde postoji teritorijana podela. Isprva pomislim kako je to glupo a trenutak kasnije kako uopšte nije glupo jer ovako svako ima bar prividnu privatnost i odvojenost.

Takođe mislim da ću sledećih mesec dana provesti u svojoj sobi.

*

Četiri sata kasnije završavam sa zavirivanjem u svaki dostupni ćošak zgrade, primetila sam da je naša biblioteka gore manja od one u prizemlju i taman sam krenula ka drugoj kada se Frak stvara ispred mene odnekud i zamalo umrem od straha.

Izgleda glomaznije nego što se sećam, a i jezivije, možda zato što mi je toliko blizu. Svaki put kad ga vidim očekujem da ,ne znam, izvede ono njegovo pretvaranje iz robota u ne-robotskog robota što se naravno nikad više nije desilo.

Podsećam sebe, opet, da ispitam koliko Pomoćnika sa imenom Frak postoje.

-Poruka za vas, Kiti.- govori otvarajući i zatvarajući  ta metalna usta potpuno nesinhronizovano sa onim što govori, nastavi to da radi čak i pošto završi.

-Pusti je .-kažem, želeći da se odaljim od njega jer imam osećaj da će svakog trena da se jednostavno sruši na mene i zgnjeci me na smrt.

-Kiti .-počinje snimljena poruka da teče Enderovim glasom. -Molim te pridruži nam se u zajedničkom dnevnom boravku. -

Nešto u njegovom glasu je previše. ..previše nije u redu, u svakom slučaju. Samo ne mogu da shvatim šta.

-Blejkovi su stigli.-  dodaje pa čekam dalje ali to je izgleda to.

-Hvala,Frak .-kažem kroz stisnuto grlo dok mi se stomak uvrne u trenu od nervoze. Gomila 'uprskaces' scenarija mi se odvija u glavi pa pokušavam da ubedim sebe da pripadam ovde te da se nemam Čega plašiti.

-Kiti?-trgnem se kad me Soi pozove, Frak više nije ispred mene pa shvatim da stojim tu ko budala već neko vreme.

-Reci Soi.-

-Tvoje vitalne funkcije. ...-

-Da,da.-prekidam je .-Znam. Dobro sam, idemo.-

-Kiti.- obraća mi se ponovo kada konačno ubedim svoje noge da se pokrenu pa ne zastajem, za svaki slučaj, vec samo okrećem glavu ka njoj. -De, de. -

Mrštim se, sigurna da govori nekim drugim jezikom jer je ne razumem, a onda ona zamahne svojom velikom metalnom šakom i udara me po ramenu i to nekoliko puta.

-Sve će biti u redu.- dodaje.

Nasmejem se tiho, hvatajući se za bolno rame koje je ,imam osećaj, bar pomereno sa mesta.

-Hvala ,Soi. -kažem. -To je zapravo pomoglo.-

-Drago mi je da jeste. To ću onda uvek raditi kada si zabrinuta.-

"Pa."-mislim-" Dok me ne slomiš, u svakom slučaju. "

*

*nema ništa pametno da kaže*

Whatever. Spec Jec