Ulicama Londona (ZAVRŠENA) // Cameron Dallas & Cara Delevingne

*20. Chapter*

Sophie POV

Harry me je pozvao da se opet vidimo u istom restoranu. Sigurna sam da ga Melanie nije ostavila razvnodusnim i da zbog nje ide. Moje sumnje su se obistinile kada sam ga ugledala. Na sebi ima crne, uske farmerke, belu majicu i koznu jaknu. Ne znam kako mu nije hladno... Na prstima ima nekoliko prstenja a oko glave je zavezao maramu da mu kovrdze ne padaju na oci. Jednostavno ali prelepo.
- Verujem da je Melanie zasluzna za tvoju danasnju odevnu kombinaciju, gresim li?-
Pogleda me zacuđeno.
- Vec si sve skapirala?-
Ponosno klimnem glavom.
- Od tebe covek nista ne moze sakriti...- promrmlja.
- Hej!- viknem uvređeno i nekoliko ljudi se okrene u nasem pravcu. Harry mi se priblizi i stavi ruku preko mojih ramena.
- Opusti se njuskalo. Sad hocu da mi kazes sve u vezi Melanie.-
- Necu! Saznaj sam.- okrenem se i pođem prema vratima restorana.
- Duris se kao dete!- dovikne da bih ga mogla cuti.
- Pravi se javio!-
Cujem njegov smeh i uskoro ga primetim pored sebe. Otvori mi vrata i zahvalim mu se. Do nas dođe konobar koji nam uzme kapute i upiti nas do naseg stola do prozora. To mi je omiljeno mesto pogotovo za vreme zimskih praznika jer mogu da dok uzivam uz vino gledam ulice koje su vec okicene svetlucavim ukrasima.
- Sta ces naruciti?- pita me.
- Hmmm ne znam, neku pastu. Samo da ne bude nesto tesko.-
- Znam sta cemo. Moze sa piletinom?-
- Moze to i neko crveno vino. Znas da belo ne podnosim.-
- Kafa?- pita me.
- Moze.-
- Izvolite?- okrenem glavu i vidim Mel. Nesto nije uredu.
- Pastu sa piletinom i najbolje crveno vino. Ali za pocetak dve kafe.- ona to brzo zapise i iste sekunde ode.
- Sta joj je?- pita me Harry.
- Ne znam...-
- Da nije zbog mene?-
- Ne pricaj gluposti. Znam da se i ti njoj sviđas.-
- Ok.-
Ostatak veceri nisam videla Melanie. Drugi konobar nas je posluzio, mislila sam da je to zbog toga sto Melanie ne moze da stigne.
- Idi vidi sta je sa njom molim te.- Harry me zamoli.
- Sa kim?-
- Pa sa Melanie!- vikne iznervirano i svi pogledi su na nama.
- Ne moras vikati. Vracam se za pet minuta.- klimne glavom i ja ustanem i krenem u potragu za Mel.
Pronasla sam je u toaletu za poslugu kako place.
- Mel? Sta je bilo?-
- N-nista.- jedva prica od suza. - Dobbro s-am.- i drhti.
- Hej, meni mozes sve reci.- sagnem se i sednem na hladne plocice pored nje i zagrlim je.
- Sta cu ja njemu?- pita vise sebe nego mene. Sada shvatam sta joj je.
- Melanie...-
- Sta ce njemu jadnica kao sto sam ja!- prekine me vikom i ponovo zajeca.
- Mel nemoj tako misliti. Harry nije takav. I ti si divna devojka...-
- Nemojte da me sazaljevate. Ti si ga naterala na to sve a on je pristao iz sazaljena zar ne?-
- Stvarno to mislis o meni?- okrenem se prema vratima i vidim povređenog i zabrinutog Harryja.
- Ja...-
- Sophie mozes li nas osaviti?-
Pogledam u Mel i ona klimne glavom.
- Uredu.- tiho kazem i ustanem. Dok prolazim pored Harryja uputim mu upozoravajuci pogled na sta on prevrne ocima i zatvorim vrata za sobom. Nadam se da ce sve biti uredu, stvarno su sladak par. A ja moram da pozurim jer me Cameron ceka.
Stvarno ga ne razumem, ovih nekoliko dana od kada je izasao iz bolnice samo se svađamo. Zato sam mu rekla da necu da zivim sa njim na sta se jos vise razbesneo. Dolazim da ga obiđem i proverim da li je popio svoje lekove ali on nece da prica sa mnom. Osecam da nesto krije od mene i to me ubija. Duboko udahnem svez zimski vazduh. Jos malo ce Bozic... Prolazim pored parka i vidim srecnu kako se vijaju, grudvaju, prave sneska, sankaju i njihove iznervirane roditelje koji im govore da uspore da se ne bi povredili; i nesto me stegne oko srca. Pomisao na Camerona, mene i nase dete mi natera suze na oci i izbije vazduh iz pluca i natera me da sednem na obliznju klupicu.
Kada cemo konacno biti srecni?

Cameron POV

Gde je do sada?! Ta devojka ce me izludeti. Obicno dođe do osam uvece ali sad je vec devet.
Da nije otisla sada se ne bih brinuo ovako. Mozda joj je Rebecca ucinila nesto? Dođavola ta kucka uvek mora nesto da unisti! Iz besa sam flasom Jacka polupao ogledalo u sobi. Uzmem telefon i pozovem Sophie.  Zvoni, zvoni, zvoni i konacno se javi.
- Hej. Sta ti treba?- pita me tiho. Po glasu primetim da nesto nije uredu.
- Sophie gde si ti? Da li si dobro?-
Procisti grlo. - Da dobro sam, samo sam se na kratko zaustavila u parku da uzivam u pogledu. Znas kako volim sneg.-
Osetim kako mi je pao kamen sa srca.
- Dobro. Hoces li doci?- upitam je tiho plaseci se odgovora. Nedostaje mi mnogo.
- Naravno. Tu sam za pola sata.-
- Cekam te.- kazem i prekine mi. Nema volim te?
Ustanem sa udobne fotelje i odem u kupatilo da se malo sredim i operem zube jer smrdim na alkohol, a ako to Sophie oseti ubice me. Jedva cekam da je opet vidim.
Posle nekog vremena cujem zvono na vratima i pogledam na sat. Cudno, nije proslo ni dvadeset minuta. Otvorim vrata u nadi da cu videti moju Soph ali ispred nema nikog. Verovatno mi se samo ucinilo. Krenem da zatvorim vrata ali mi za oko zapadne velika koverta na pragu. Pogledam levo i desno trazeci nekoga ko je ovo mogao ostaviti ali nema nikoga. Sagnem se, uzmem kovertu i zatvorim vrata. Odem do dnevnog i smestim se u udoban dvosed. Gledam poleđinu koverte ali nista ne pise na njoj. Otvorim je i iz nje ispadne malo pismo i neke slike. Prvo uzmem pismo i procitam ga.
Tvoja draga devojka te vrti oko malog prsta i nabija ti rogove a ti to ni ne primecujes. Jadno... Mislima sam da si pametniji
R.
Uzmem slike i pogledam ih.
Sophie sta si to uradila!
____________________________________
Hello everyone it's me again!! 🙋👋
Nadam se da vam se svidelo i da se ne ljutite sto nastavka nema po nedelju dana. I'm so bad person. 😔
Pogledajte moju novu pricu " CHRISTMAS STORY " please.
                 Com, vote?
Ly😘💕💕