Ulicama Londona (ZAVRŠENA) // Cameron Dallas & Cara Delevingne

*25. Chapter*

Sophie POV

- Kylie moras staviti. Ne moze ti Mason nositi, a ne mogu ni ja. Stavi ranac na ramena i kreni.- kazem i krenem prema vratima poguravsi ih ispred sebe.
Izađemo iz stana i pomognem Kylie da stavi ranac te zakljucam ulazna vrata stavljajuci kljuc u torbu i uzmem u ruke omanji kofer sa nasim stvarima.
Spustimo se liftom do prizemlja i kada izađemo iz zgrade najezim se zbog hladnog zimskog vazduha.
- Stavi kapu Masone.- kazem mu.
- Ali nije mi hladno.-
- Nemoj da ti ponavljam.-
Namrgodi se ali opet stavi kapu.
Dođemo do auta i kada ga otkljucam i sednem osetim kako telo pocinje da mi se greje.
- Zavezite pojas.- opomenem ih.
Upalim auto i ostavim da se ugreje malo i krenemo. Posle nekog vremena primetim da cemo uskoro ostati bez goriva.
- Moram da stanem na pumpi, treba li vam nesto?-
- Sok!- vikne Kylie.
- Smoki!- vikne Mason u isto vreme kada i Ky.
Klimnem glavom i na sledecem skretanju usporim i kada stignem do pumpe stanem.
- Nemojte izlaziti hladno je. Vracam se za pet minuta. Ok?-
Klimnu glavom kao odgovor.
Uzmem telefon i novcanik u ruke i kada obucem kaput izađem iz auta zatvarajuci vrata.
Napravim par koraka ali me zaustavi dobro poznati glas koji nisam cula vec 4 godine.
- Sophie?-
Podignem pogled prema vlasniku tog prelepog glasa i sve uspomene mi prolete pred ocima.
- Cam?- tiho kazem, neverujem da me je cuo.
- Tako dugo sam te trazio...- napravi korak napred, prema meni, a ja korak nazad, sto dalje od njega.
- Sophie...- prosapuce a ljubav mu sija u ocima.
- Nemoj…-
- Mamaa, Mason mi ne da mog meduu!- Kylie dotrci. Savrsen tajming Ky! pomislim.
- Reci mu da ti vrati medu, vracam se za pet minuta.- pomazim je po kosici a ona klimne potvrdno i otrci nazad u auto.
Pogledam u Camerona koji sirom otvorenih ociju gleda u otvoreni prozor automobila u kojem se savrseno vide lica dece koja lice na njega.
- Da li su oni...- prekine ga Masonov glas.
- Hajdee mama! Pocece sa pravljenjem Sneska bez nas!- vikne on.
Opet pogledam u Camerona koji je sada prebledeo.
- Da li su oni moji?- pita i proguta knedlu.
Nesto me presece u grudima kada shvatim sta je pitao. Naravno da su tvoja idiote!
- Cam... Ja...- svoj sada osuđujuci i besni pogled prebaci na mene.
- Imamo decu a ti se nisi udostojila da mi to kazes!-
- Nemoj da pravis scenu ovde.- kazem kroz zube i okrenem se da vidim da li nas je neko cuo. Odahnem kada vidim da nije.
- Radicu sta ja hocu! Odgovori mi. Zasto mi nisi rekla za njih?!- rukom pokaze u pravcu Kylie i Masona koji se igraju u autu.
- Htela sam da ti kazem ali si ti bio zauzet svoj veridbom.- besno kazem prisecajuci se tog događaja. Osecala sam se kao parce papira koje je baceno u đubre jer vise nije za upotrebu i nikome vise ne treba.
- Sophie...- u ocima mu vise nema traga besa. Sada vidim samo razocarenje. - Dopusti mi da ti objasnim, molim te.- kaze tiho.
- Nema tu sta da se objasnjava. Meni je sve veoma dobro jasno. Da, oni jesu tvoja deca ali si za istu tu decu ti mrtav. Vec cetiri godine oni zive bez tebe i nije mi bas sve jedno kada dođu od svojih prijatelja i pitaju me zasto oni nemaju svog oca. A sta da im kazem? Da im se otac verio za poznatu gradsku kurvu?? Zao mi je Cam ali sad je kasno za sve.- prođem pored njega i uđem u prodavnicu. Kupim sve sto mi treba i kazem mlađem decku da napuni rezervoar. Platim sve to i kada izađem vidim Camerona i ustom polozaju u kojem sam ga i ostavila. Pognuta glavi i njegov stav mi govore da se kaje i da mu je zao ali ja vise nemam zivaca da opet svoj zivot pocnem iz pocetka. Zaobiđem ga u sirokom luku da me ne bi zaustavio, uđem u auto i kada proverim da li su blizanci vezani upalim ga.
- Zao mi je Cam.- prosapucem i odvezem se sa pumpe.

Cameron POV

G

ledam u njen auto kada odlazi. Kako sam dopustio da se ovo dogodi, dođavola. Iz besa sutnem gumu automobila jadnog taksiste koji mi nista nije skrivio i ne dobijem nista osim bola u nozi.
- Da li ste dobro?- pokusam da smirim disanje i pogledam u taksistu koji me zabrinuto i uplaseno gleda.
- Pratite taj auto.- kazem kada potvrdno klimnem glavom na njegovo pitanje.
- Ali...-
- Platicu koliko je potrebno!-
- Uredu.- preda se.
Brzinom svetlosti uđem u auto i vezem pojas i sekund kasnije smo se prikljicili jutarnjoj guzvi na autoputu.
Posle nekog vremena primetim da se krece ka, meni nepoznatom pravcu, nekom mirnom naselju blizu omanje sume. Vidim decu  svojim roditeljima kako se spustaju sankama niz brdasca ili prave Sneska i grudvaju se. Zamislim se tu sa svojom decom i srce mi obujmi neka ne objasnjiva radost i ponos. Vidim da Sophie usporava i trenutak kasnije se zaustavlje ispred predivne dvospratnice sa velikom bastom punom snega i pokojim zimzelenim drvetom ispred.
Vidim da iz kuce izlazi starija gospođa sa svojim muzem verovatno. Izgleda mi poznato. Hmm... To je njena majka budalo!
- Stanite ovde.- kazem coveku koji upravlja ovim vozilom i zaustavi se ispred naizgled prazne, jednospratne ali takođe prelepe kuce. Platim mu i vise nego sto bi trebalo i okrenem se prema Sophie koja ovog trenutka pomaze nasoj deci da izađu.
- Sophie!!- viknem dok trcim prema njoj. Okrene se prema meni iznenađena. Vidim da devojcica, kojoj jos uvek ne znam ime, vuce Sophie za ruku. Ona se okrene prema njoj i vidim da je nesto pita ali Sophie odmahne glavom i posalje je sa bratom i bakom u kucu. Kada se nađem na par metara od nje prestanem da trcim i duboko disem da bih dosao sebi.
- Sta hoces?- pita kada dođem blizu nje.
- Da pricamo.-
Duboko udahne.
- Neces odustati, zar ne?-
- Ne.- odgovorim jednostavno.
- Uredu... Idemo ovamo.- rukom mi pokaze prema maloj poslasticarnici ususkanoj između dva snegom prekrivena bora.
Otvorim vrata i pustim nju prvu da uđe na sta ona prevrne ocima.
Zauzmem jedan sto pored prozora jer znam da voli da gleda kroz njega. Narucimo dve tople cokolade i dva cokoladna kolaca sa malinama i kada nam konobarica to stavi na sto odlucim da prvi progovorim.
- Sophie kao prvo zelim da znas da te i dalje volim.- vidim da se od muke nasmejala ali pokusava to da prikrije tako sto otpije malo svoje tople cokolade. - Sve ono sa Rebeccom je bila totalna greska... Sada kada sam ovde zelim da upoznam svoju decu, da mi objasnis zasto mi nisi rekla za njih i da me pitas sta god ti je na srcu. Verujem da opet mozemo uspeti.-
- Cam ja stvarno nemam vise snage...- prekinem je tako sto se nagnem preko stola, uhvatim joj ruku i njenu saku postavim između svojim, tamo gde i pripada, i nezno je poljubim.
- Molim te anđele.-
- Dobro. Sta zelis da znas?- pita me.
- Sve. Najpre kako nam se zovu deca, koliko imaju godina, gde zivite, gde si zaposlena i... Postoji li neko novi u tvom zivotu.- ovo zadnje izgovorim sa toliki boli, kladim se da je i ona primetila.
- Pa ovako... Zovu se Kylie i Mason, imaju 3 godine. Blizanci su. Zivimo blizu centra i radim u cosmopolitanu. Nemam nikoga. Za sada. Zasto si dosao u New York?-
- Objasnicu ti sve samo bih te zamolio da prvo pojedemo ovaj kolac inace ce mi bale krenuti od ovog opojnog mirisa.- kazem i cujem njen smeh koji mi je nedostajao vise od svega. Smeh mog anđela...
_________________💗________________
Stvarno mi je zao sto nastacka nije bilo skoro dve nedelje...
Pa ovo je prvi nastavak u novoj godini.  SRECNA NOVA GODINA SVIMA🎊🎄💖🎁🎀 zelim vam puno ljubavi, srece, dobrih knjiga i inspiracije!
                      Com,vote?
                    Ly👋😘💞