Ovo je priča o onoj tamnijoj strani života i navodi nas na mnoga pitanja koja sebi moramo da postavimo: ko smo, šta smo, da li sudbina zaista postoji i od čega se sastoji zapravo život.Elčin Onal nam priča jednu neobičnu priču o devojčici od 14 godi...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Zejnep je ostala u čudu.Pitala se zašto je postao tako sentimentalan.Pogledala je u nebo.Velika oluja se spremala.Rešila je da uđe u kuću.Svi Jenerovi su zaspali.Osvanuo je novi dan i bilo je jako loše vreme.Kiša je padala, magla se sklonila ali i dalje je loše vreme.Nakon doručka svako je otišao za svojim poslom.Emre je saznao da je Ozge došla i uzeo je taksi i došao je k njoj. Bukvalno je pojurio u zagrljaj.Samo je želeo da je što pre vidi.Očito mu je prijao sinoćni razgovor s majkom.Poželeo je da ode k svojoj najvećoj ljubavi.Bio je siguran da će biti uz njega i u dobru i u zlu.Zauvek.U takvim mislima je bio dok je izlazio iz kuće.Nije otišao kolima već je krenuo taksijem iako je bilo sve spremno za veliki događaj.Po klizavom asfaltu išao je dobro poznat kombi.Ništa nije slutilo na to šta se može danas desiti.Vreme nije bilo nešto sjajno, ali bilo je malo bolje nego jutros.Ono što je bilo specifično Emreov odnos prema svojoj bolesti.Neko to prihvati a neko ne.Emreu koliko je bilo teško što se odriče života zbog bolesti isto toliko je zahvalan Bogu jer sada zna da ceni život.Svaki dan, svaki sat.Mi ljudi smo takvi.Često zanemarimo vrednost života u trčanju za svakodnevnim problemima, ali tu se prepliću želje, snovi i mogućnosti.Znao je tačno šta želi od života ali takođe je bio tu za nove bolesnike, oni koji tek ulaze u ovu priču.Da ih podrži.Samo što je sve počelo.Naknadno je došao čovek iz druge grupe.Nije se osećao dobro.
-Odkud ti s nama?-rekao mu je Emre.
-Eto.Došao sam malo da vidim šta radite.
-Pa šta bi mogli da radimo? Isto što i vi.
-Baš da radite isto što i mi...Ne možete.Ovde je tako dosadno, nema uzbuđenja.
-Za 2 dana došao si 2 puta ovde.Koje ti još uzbuđenje treba?
-Ništa se ne dešava.
-Čim si ti došao, desiće se nešto.Videćeš.
-Nadam se.Jer me je ova tišina umorila.Koliko si ovde beše?
-20 godina.
-Ajde, daće Bog da i ti kao ja proslaviš tridesetu godišnjicu.
-Nadam se.
Emre se okrenuo i pogledao kroz prozor.Sunce se borilo za dah, da bude vidljivije. Sve je ličilo na borbu gladijatora.Tako se i sunce borilo da obasja što više duša.Borilo, ali zasad su oblaci bili jači.Poslednji atomi snage su bili istrošeni na borbu.Ipak i ono malo zraka koje se probilo kroz tamne oblake činilo je ljude srećnima.Ozge je izašla na terasu, udisala je svež vazduh.Mislila je kako je život sada lep, kako ima sve što treba.Onur je takođe čekao samo da stigne, da je zagrli i ne pušta.Brzim koracima je ušao u zgradu, a zatim i u stan.
-Ljubavi, stigao sam.-ušao je, tražeći svoju ljubav po stanu.
-Nema je.Baš čudno.Ozge.Ozge.
Tražeći je, uglom oka spazi prelepu Ozge kako stoji na terasi.Stao je i zamišljao.Zamišljao je koliko je lepa i prvi put u životu je stvorio jednu lepu sliku.Njih dvoje sami, srećni.Ali tu je nešto falilo.On ovu novu Ozge ne poznaje.Sve je drugačije.Čak je i ona drugačija.Mislio je da ju je možda previše pritiskao, da se ona ponaša kako on želi samo da bi ostala uz njega.Zagrlivši je od pozadi te misli su ga napustile.
