Lovorov list (1. Sezona)

Epizoda 16 - Neću da se ženim (Deo 2)

    Eda ga je pogledala, a zatim je izašla.Bila je ljuta.Nije mogla da veruje šta joj se desilo jer je bila ubeđena da će se vratiti Ozcanu.Ne ispada uvek onako kako se nadamo da će biti.To se i ovaj put dokazalo kao velika istina.Ozcan je bio užasnut tim saznanjem.Ozge? Kako je uopšte mogao to da zamisli? Šta će sad uraditi? Morao je hladne glave da sagleda činjenice.Šta će se desiti ako progovori, a šta će se desiti ako prećuti.Treba izabrati na čiju stranu stati.I izabrao je.Odlučio je da ćuti, zbog Onura.Zbog toga što zna koliko voli Ozge, zbog toga što zna da ne može bez nje.I na kraju zbog toga što ne želi da bude on razlog njihovog rastanka.Odluke koje donosimo u životu nisu uvek lake i bezazlene negó baš naprotiv.Teške su, odlučujuće.Od našeg izbora zavisi u kom pravcu će nam život krenuti.Donošenje bitne odluke je poput raskrsnice. Biramo kuda ćemo poći i kojim putem.I naravno preuzimamo odgovornost za odluke koje smo doneli. U kući Yenerovih je bilo kao za novu godinu, dok za Bariša nije bilo ni malo lako.On je bio jedan advokat koji je život posvetio problematičnim tinejdžerima.Tačnije spasavao ih je od nevolja u koje su upali.Možda, jer su njega spašavali od nevolja kad je bio mali pošao je tim putem.Ko zna.Iskreno, uvek se stavljao na mesto roditelja,pomagao je koliko je mogao. Pokušavao je jednog šesnaestogodišnjaka da spasi od droge.Majka je koristila poslednje zalihe brašna da bi napravila pitu ne bi li nešto jeli.Mirza je kao po običaju drogiran došao kući dok je majka mesila. 

 -Šta to imamo za večeru? Oo kavijar. 

 -Opet sikoristio nešto? Na čemu si sad? 

 -Na čemu sam?Na nebu majko, na nebu. 

 -Bože,opet je nešto koristio.Mirza zar smo te jedva izvukli.Mogao si da zaglaviš narobiji.Poslali smo te na rehabilitaciju.Sve što sam mogla da prodam-prodalasam.Svuda gde sam mogla da se zadužim-zadužila sam se.Rekao si-neću više.Šta jesad ovo? Šta? Nemoj da se smeješ.Mirza!

 Odjednom mu se raspoloženje promenilo.Prišao je stolu gde je majka razvijala kore.Oči su mu se zacrvenele, a ruke tresle.Vene su iskočile i najvidljivije su bile narukama.Majka nije više ni snage imala.Skoro je ostala bez muža.Nije mogao da izdrži problem koji mu je sin jedinac napravio, a ljudi su pričali.Mnogo su pričali.Ni jedan dan nije prošao na miru, bez problema.Srce mu je prepuklo od tuge.Jednostavno nije izdržao.Prvi put kad je zapao u problema pozvali su Barša.Pomogao je tadašnjem dvanaestogodišnjem dečaku.Sada taj dečak ima 16 godina.I čini se da mu spasa nema. 

 -Mirza, sine.Znam da je teško.Ali zar ne vidiš šta činimo za tebe?Kolikosmo samo novca dali za razne bolnice? Nije novac problema, on dođe i ode.Najžalije mije tebe. 

 -Ja ne mogu da se izlečim majko. 

 Pogledao ju je tužno i otišao je u sobu polako.Sve gore je izgledao.Majku je srce bolelo.Zar je moguće da se to njoj dešava, gde je pogrešila, zar nije dobra majka, pitala se.Istina je sledeća.Ovde niko nije zakazao.Recimo, da potencijalni narokoman nije imao svoje ja da kaže ne, neću da probam.I na kraju, ne treba tražiti krivca niti izolovati zavisnika.Najvažnije je pobediti.Samo što neki pobede, a neki ne.Mirza je bio jedan od onih drugih koji nisu pobedili.Nisu imali dovoljno volje, snage...I to je ono što je bilo presudno.Majka je u sobi plakala, dok se njen sin u ovim trenucima u svojoj sobi rastajao sa životom.Kao da je osećao da će otići.U debeloj svesci gde jepisao svoje ispovesti napisao je poslednju poruku za majku. 

 -Ja sam majko kriv za ovo.Nemojbiti tužna.Takođe nemoj ni sebe da kriviš.Znaš da si dala sve od sebe kao i moj verni prijatelj Bariš.Niko me nije tako voleo kao vi.Uvek sam te voleo, to valjda znaš.Žao mi je.Oprost... 

 Mirza nije uspeo da završi svoje oproštajno pismo majci.Zaspao je i više nikad se nije probudio. Majka je malo kasnije ušla u sobu.Videla je da ne reaguje pa je pozvala hitnu pomoć.Na licu mesta bolničari su rekli da ih je Mirza već napustio.Leleci majke koja je upravo izgubila dete svima su se urezali u dušu.Bariš je upravo stigao.Njen lelek ga je sačekao.U trenutku mu se sve srušilo.Bio je ubeđen da će uspeti da spase tog dečka.Pomogao je nesrećnoj majci oko papirologije i ostavio je novac.Više ništa nije mogao da učini. Kod Jenerovih, Deda Hikmet se osamio i sedeo je u jednom ćošku iz kojeg može da vidi sve i svakoga ko izađe napolje.Simge je izašla na vazduh. Bila je jako uznemirena.Uskoro se završava rok koji joj je svekar dao da pronađe ženu zaOnura.On večeras dolazi kući i smatrao je da će to već večeras biti završeno.Prviput se u njenim očima ocrtavao strah.U trenutku se začula poruka s njenogtelefona.Gdin Hikmet joj je slao poruke. 

 -Šta je bilo snajo? Problemi, ha? 

 Simge se uplašeno okretala.Pitala se da li je posmatra, ali nikako nije mogla daprovali o čemu se radi.Kako on zna da se ona brine.Kako zna da je u velikom problemu.Zapravo ono što je brinulo Simge jeste šta će se desiti sad.Hikmet je tražio jednu devojku od dvadesetak godina tamne kose i jako svetle kože.Zapravo to nije bilo toliko teško naći.Sigurno bi se našlo u nekom selu.Glavni problem je bio da svojom pojavom i harizmom podseća na Ozge.To je bilo nemoguće naći.Telefon se oglasio i drugi put.Opet je poruka bila od gdina Hikmeta.Rekaojoj je da se okrene. 

 -Zašto me ovako plašiš? 

 -I treba snajo da se plašiš.Sedi. 

 -Zašto ovo radite? 

 -Da te podsetim da ti rok ističe. 

 -Kao da sama ne znam.-odgovorila je Simge tiho 

 -Molim? 

 -Kažem da znam. 

 -I? Šta ima novo na tom planu? 

 -Rekla sam da ako bude bilo vesti da ću sama doći. 

 -Znači ništa? 

 -Ne. 

 -Onda ću ja lepo to pokloniti u humanitarne svrhe. 

 -Stani. 

 -Nemoj mi reći da tražiš još vremena? 

 -Da. 

 -Ti se šališ? 

 -Naravno da se ne šalim.Ti ne znaš koliko je teško naći Ozginu kopiju. 

 -Zašto ti dajem toliko para? Zar nisi rekla da će biti lako? 

 -Tako sam i mislila.Lako je naći Ozginu kopiju, ona koja fizički liči na nju.Teško je zapravo naći onu koja ima maniré kao ona, gracioznost, spontanost.To je teško. 

 -Ne zanima me! 

 -Da li ti hoćeš da ti se unuk oženi pravom Ozge ili onom drugom kojućemo stvoriti? 

 -U redu.Ubedila si me.Ali požuri.Da se ne predomislim.       

Simge je ušla u sobu.Bila je iznervirana, ljuta.Nije znala kako dalje.Došla je do kraja.Ćorsokak.Šetala je u krug dok je muž samo radio.Simge je bila  od onih koji ne veruju u sudbinu niti u slučajnosti, a kamoli čuda.Ali sada joj je bilo potrebno jedno.Sedela je na fotelji koja je gledala na terasu.

 -Ljubavi 

 -Sad me pusti.Samome pusti.

 -Opet si nervozna. 

 -A koliko vidim mašala ti si baš opušten.Zar te uopšte ovo ne brine? 

 -Brineme. 

 -Da.Vidim kako te brine.Čoveče ostajemo bez ičega.Da li to možeš dashvatiš? Bez ičega! 

 -Zar nisi našla devojku? 

 -Ne, nisam.Jer je nemoguće.Ne-mo-gu-će! -Dobro.Pojaviće se neko valjda.

 -Neće.I ne može. 

 -Zar mi ne možemo tu devojku da uzmemo da služi pa da od nje napravimo... 

 -Lupaš gluposti!