Lovorov list (1. Sezona)

Epizoda 23 - Ja zelim to dete (deo 6)

Momci su odmah otišli u donji deo kuće po naoružanje.Kad god se izlazi uvek se juri negde.Sve je tako brzo išlo.Salih je čekao da se spreme.Stajao je u blizini stepeništa zajedno samnom.Za to vreme proveravao je pištolj koji je uvek nosio sa sobom. Bio je pun ali u džepu je uvek imao dosta rezervne municije.Ništa nije želeo da prepusti slučaju.Džepovi su bili puno težđi zbog dodatne municije.Kada je video da je sve kako treba vratio je pištolj I pogledao u mene , u moje tužno lice.Zatim me je zagrlio.

-Ne brini se. Nije ništa strašno.

Kad me on zagrli kao da svi problemi prolaze.Barem ja se tako osećam.I to mi je bilo jako čudno.Niko ranije me nije tako utešio.Uvek batine i krv.I kada mi se desi nešto lepo u životu čudim se.Zar je moguće da sam sve te lepe stvari koje su mogle da mi se dese propustila? Kada se to desilo? Kako, pitam se? Možda je moglo biti bolje. Naravno, sada to ne mogu da znam.Živim ovo što je ostalo i pokušavam da nastavim svoj život tamo gde je stao.Međutim...izgleda da nisam puno uspešna u tome.Srećom Salih je tu.Dok ga ima sve u mom životu je lepo.Čak i kad tugujem za Deniz.Znam da je on uz mene i da će me braniti svojim životom ako treba.Momci su se vratili I mogli smo da uđemo u kola I krenemo.Usput smo ćutali.Niko reč nije progovorio.Salih je tražio da se vozi malo brže.Ovaj put razmišljala sam o Deniz tokom puta.Kako je, da li je bolesna ili je možda pala I povredila se.Bila sam nestrpljiva a opet morala sam da sačekam.Osetivši da automobile staje probudila sam se iz tih misli.Stali smo tačno ispred ulaznih vrata u sirotište.

-Stigli smo šefe.-rekao je vozač.

-Dobro.Elčin...-rekao je okrenuvši se ka meni i dodao-sačekaj ovde.

-Zašto? Zar mi nećeš dopustitzi da vidim sestru?

-Hoću.Zašto ne bih? Saačekaj prvo malo dok vidim šta se desilo pa će te posle dovesti do sestre.

-U redu.

Rekao je i izašao iz kola.Ja sam ostala unutra ali čuvala me je četa naoružanih ljudi koji ne bi dozvolili ikome da mi se približi.Ovo čekanje mi je tako teško palo a minuti su sporo prolazili.Pratila sam svaki pokret ovih ljudi.Bili su jako mirni.Nakon odprilike pola sata nečiji telefon je zazvonio.Trgla sam se.

-On je.Sigurno će me uvesti unutra-rekla sam tiho sebi.

Ipak...Nije bilo ništa slično tome.Niko nije izlazio.Morala sam da budem strpljiva i da čekam.Ali do kad? Do kad?

-Šta se događa sa Deniz?

-Ništa strašno.Samo povišena temperatura.Dečije stvari znate.

-Gde je sad ona?

-Leži u svojoj sobi.Lekarka brine o njoj.Oporaviće se ubrzo.

-U redu.Sestra želi da je vidi.

-Naravno.Naravno.Neka dođe.Samo...

-Samo šta?

-Sve nas brine Burdžuina povučenost.

-Kako to mislite?

-Od kad je došla ćuti.Ni sa kim se ne druži, ne razgovara, ne izlazi napolje.

-Burdžu...Nemojte da vas brine.Ona je takva.Pomalo povučena.Kada se opusti biće sve u redu.

-Ako vi tako kažete.

-Verujte mi na reč.Ako bih mogao sad da telefoniram?

-Naravno.Možete da izađete ispred.-rekla je a Salih je izašao ispred.

Pogledao je Salih ka vratima, da proveri da li ga sluša.Udaljila se direktorka malo.Odahnuo je.Zatim je pogledao njenu kancelariju ima li kamera ili mikrofona.Ni toga nije bilo.Kada se uverio da je sve čisto mogao je da me pozove unutra.