Ovo je priča o onoj tamnijoj strani života i navodi nas na mnoga pitanja koja sebi moramo da postavimo: ko smo, šta smo, da li sudbina zaista postoji i od čega se sastoji zapravo život.Elčin Onal nam priča jednu neobičnu priču o devojčici od 14 godi...
Ups! Gambar ini tidak mengikuti Pedoman Konten kami. Untuk melanjutkan publikasi, hapuslah gambar ini atau unggah gambar lain.
Adana, 2001.god.
Noći u Adani su divne, ali kad čovek ima problem sve mu je mutno i nebitno.Nisam mnogo spavala.Više sam osmatrala šta se dešava u kući preko puta.Odlazila bih noću na tavan i kroz pukotine na zidu posmatrala šta se dešava u okolini.Preko puta ove kuće u kojoj sam boravila nalazila se još jedna kuća.U njoj je živeo bivši policajac kome su mestili aferu i oterali ga iz policije.Iako se dokazalo da nije kriv ipak su ga uništili.Iz besa jer ga država nije zaštitila počeo je ovim poslovima da se bavi.Radi lažna dokumenta, briše dosijee, radi s oružijem i prodaje ga, obučava plaćene ubice ali i one koji to nisu.To je bio Salih Demirci, čovek koji je potreban meni.Te noći je obučavao plaćene ubice.Terao ih je da ubijaju pse, kokoške i sve što je živo.Ipak je voleo da svoje učenike trenira na živim metama-ljudima.To je radio od 22h do zore, a onda se vraćao svojim poslovima brisanja dokaza, lažiranja dokumenata.Sve sam noćima posmatrala i birala trenutak da mu se približim.Te noći jedan od učenika je imao zadatak-oteti prvog čoveka na koga naiđe i ubiti ga pred učiteljem.Nije ni trepnuo i ubio ga je.Neću kriti, taj prizor me je prestravio.Tokom dana sam mislila o tome, a noću dok sam spavala sanjala sam istu scenu.Konačno par dana kasnije skupila sam hrabrosti malo pre ponoći da se pojavim na njegovim vratima.Obukla sam islamsku versku nošnju preko svoje odeće i izašla.Kucala sam.Nije bilo odgovora.Mesto je bilo jezivo, pusto.Čula sam otkucaje svog srca koliko je bilo mirno.Takođe je bilo mračno.Samo mesec je osijavao taj deo sela.Ušla sam i dozivala, ali opet nije bilo odgovora.Vrata su se zatvorila i na smrt sam se preplašila.Zatim je neko upalio lampu i pozdravio me.Ne znam koji je trenutak bio strašniji.Da li onaj kad su se vrata zatvorila ili kada mi se obratio.
-Zdravo,ima li koga?-upitala sam i gledala po prostoriji koja je bila prilično mala.
-Zdravo, ima li koga?-ponovila sam pitanje.Upitala sam kad su se vrata zatvorila, uplašila sam se.
-Ah, kakvo je ovo mesto?
-Dobroveče-odgovorio mi je muškarac od 35 godina koji je u istom trenutku upalio lampu.
-Ah.-uzdahnula sam uplašeno.
-Kojim dobrom?
-Čula sam da mi možete pomoći.
-Kako si mogla da čuješ?
-Eto.Ne pitajte kako.Ovo je malo mesto.Sve se zna.
-Šta hoćeš?
-Lažna dokumenta.4 imena.
-Dobro.To će te koštati, da znaš.
-Nije problem.Novca imam.Samo mi se žuri.Mnogo mi se žuri.Hitno mi trebaju.
-Najbrže što mogu je 2 nedelje.Možeš li da izdržiš?
