Lovorov list (1. Sezona)

Epizoda 22 - Zbogom Deniz(deo 6)

Salih se pozdravio sa momcima.Uzeo je dovoljno municije, dva pištolja i dva prigušivača.Tačno je znao njihove pozicije.Pitate se kako? Prisluškivao ih je naravno.I ne samo njihov telefon, već i celu njihovu mrežu.Tačno je znao gde se Deniz i ja nalazimo, šta pričamo, gde idemo, šta mislimo, šta jedemo.Apsolutno sve.Ništa nije želeo da prepusti slučaju.

-Hajde, nek mi je sa srećom-stavio pištolje za pojas i izašao iz kuće.

Sa nekom posebnom emocijom i radošću sam napustila hotelsku sobu u kojoj sam se dugo skrivala sa sestrom.Ostavih ključ na recepciji. U tom trenutku pomislila sam da nema srećnije osobe od mene. Nasamarila sam velikog Pacova.Nije uspeo da me nađe u ovolikom Istanbulu.To je za mene bila pobeda.Koračala sam ponosno.Sestra me je samo posmatrala.Videvši taj ponos u mojim očima i ona se osećala bolje.Toliko me je obuzelo to osećanje da nisam primetila da su dvojica njegovih ljudi sedeli u lobiju hotela.Prošla sam pored njih a da nisam trepnula.Još sam kao budala rekla Deniz gde ćemo ići.Znali su da ću je voditi na obalu.Ovim postupkom sama sebi sam ispisala smrtnu presudu.Dva momka su odmah obavestili sve ostale porukom gde ću ići.U trenutku su promenili plan.Otišli su kolima kenedijevom ulicom, prešli Galata most i otišli pravo na Kadikoj, ulica Medžlisi Mebusan i seli na obalu.Sva četvorica. Sedeli su jeli đevrek(simit) i čekali.Dok ja...Ponadala sam se da smo slobodne.Deniz je samo gledala u mene.

-Seko, gde smo sad?

-Sad smo i dalje u našem delu grada.Sultanahmetu.Idemo peške do autobuske stanıce u Kenedıjevoj ulıcı.Izlazimo na stanici Eminionu Iskele.Tu ulazimo na tramvaj i idemo direktno do obale.Razumela?

-Da, seko.-Dodala je Deniz i zagrlila me.

Ovaj put sve je bilo drugačije.Bila je presrećna.Njene očı su sıjale.Onako istinski, iz srca.Baš kao što mogu sijati oči jedng deteta.Prvı put nakon našeg dolaska u Istanbul.Deniz...Kao da je predosetila da opasnosti više nema.Bila sam srećna i ja ali je bila i ona.Ušli smo u ulicu Saklim sogut, a zatim i u ulicu pod nazivom Jerebatan.Taj deo grada je bio običan.Tu nije bilo ništa posebno za videti: džamija, zgrade, restorani, hoteli.Sve je bilo obično.Kao i u svakom velikom gradu.Međutim, sve se promenilo kad smo ušli u ulicu Ajasofja Mejdani.Odjednom...Imala sam utisak da sam se vratila u onaj sjajan period naše istorije kada su vladali sultani.Prvo što sam videla jeste zgradu gde su prinčevi sahranjeni.Gledala sam je sa oduševljenjem.Tačno je da smo to učili u školi, tačno je da nisam bila puno zainteresovana za to ali...Čim sam se našla sa tom građevinom oči u oči...Bilo je potpuno drugačije.Bila sam oduševljena.Odmah sam povela Deniz da pogledamo sve to izbliza.

-Seko gde idemo sad?

-Izvini Deniz, ali moram da te povedem da vidiš ovo.Ne mogu da te oštetim.Sve što nam roditelji nisu pružili želim da budem ja ona koja će ti makar delić toga nadoknaditi.Dođi.Idemo malo na čas istorije.

-Dobro.

Platila sam ulaz.Nije mi se činilo preskupo s obzirom gde ulazimo.Sve je bilo predivno.Lepše nego u knjizi.Čim smo ušle u građevinu divile smo se arhitekturi.Deniz sam govorila o našoj istoriji ali takođe sam dobro zapazila njen izraz lica.Samo se oduševljavala.Zato mi je bilo više nego drago što sam je tu povela, a za uzvrat sam dobila jedan predivan čist i nevin dečiji osmeh koji vredi više nego bilo šta na ovome svetu.Posmatrala sam je krajičkom oka.Nije primetila.Bila sam ponosna na sebe jer je nisam prepustila sudbini, jer je ovde u Istanbulu i posmatra našu Istoriju a nije u nekoj javnoj kući.To je bio samo moj uspeh, moja smelost, hrabrost mislila sam.A nije trebalo da budem tako ponosna jer sam upala u zamku.Opem svojom zaslugom.

Završivši čas istorije lagano smo se uputile ka izlazu.Dok smo koračale osvrtale smo se da makar još jednom pogledamo tu lepotu.Našle smo se u ulici Kabasakal.Ugledale smo i Topkapi palatu ali nismo imale novca da uđemo.Jednostavno bismo previše potrošile.Odlučile smo da je posetimo neki drugi put.Skrenuvši u ulicu Ihsak Paša ugledale smo česmu Sultana Ahmeta.Zastale smo na trenutak a onda nastavile.Vrlo brzo smo došle do našeg odredišta-autobuske stanice u Kenedijevoj ulici.Samo što smo stigle videli smo da nailazi autobus br. 81.Ušla sam, kupila karte i sele smo.Odmah mi je jedan gospodin ustupio mesto.Bila sam mu vrlo zahvalna.Deniz sam stavila do prozora, a pored nje sam sela i ja.Pošto smo putovali uz obalu, pomislila sam da bi sigurno poželela da gleda kroz prozor.I da, bila sam u pravu.Bila je jako srećna što sam joj to dopustila.Izašle smo na trećoj stanici po nazivu Eminonu Iskele.Kratko smo hodale do stanice Eminonu gde smo sačekale tramvaj T1.Deniz je opet gledala kroz prozor a ja sam joj kao i uvek dozvolila.Izašle smo na stanici Tophane.Dalje smo nastavile peške ulicom Medžlisi Mebusan.Prošli smo muzej savremenih umetnosti i kroz park došli do obale.