Lovorov list (1. Sezona)

Epizoda 23 - Ja želim to dete (deo 3)

Salih je krenuo uz stepenice k mojoj sobi.Želeo je da proveri da li je išta nestalo s onog poslužavnika.To moje stanje ga je brinulo.Osećao se kao nemoćan roditelj predamnom I pred mojom tugom.Želeo je da mi pomogne a nije mogao.Jako mu je bilo teško da me gleda takvu I ja sam to razumela samo nisam mogla ništa da učinim povodom toga.Jednostavno nešto u meni nije mi dozvolilo.Sa Denizinim odlaskom kao da je deo moje duše s njom otišao.Eto, baš to je mene mučilo.Salih je ušao u sobu I zatekao me u istom položaju kao I kada me je ostavio.Sedela sam na krevetu I gledala u jednom pravcu.Ništa od hrane nisam ni pogledala a kamoli dotakla.Takvu me je Salih našao.

-Elčin? –pozvao me je, međutim nisam ništa odgovorila.Zatim mi se opet obratio-Elčin, znam da me čuješ.Zašto ne jedeš?

-Ne jede mi se.

-Znaš da ne možeš tako.-rekao je a zatim sam se okrenula.

-Znam.Moram da jedem i moram da živim.

-Ali zašto tako onda radiš? Povređuješ me.

-A ja kao nisam povređena? Šta je samnom? Zašto se niko ne zapita kako je toj Elčin? Kako će sve to podneti? Podrazumeva se da ja sav teret na leđima ponesem.Ali i ja sam čovek.

-Nažalost naš život je takav, nas obeleženih.

-Nas?

-Da.Suđeno nam je da zauvek budemo sami, da uvek igramo uloge koje su nam nametnuli drugi, obeleženi kao kriminalci i da gubimo sve što volimo.Zato sam poslao Deniz u dom sa drugim identitetom.Ona će te mrzeti ceo život a ti nikada nećeš moći da joj objasniš zašto si to učinila.Ali makar će biti živa.Kada još malo porasteš sve ćeš shvatiti.Ne želim da doživiš ono što sam ja-da skupljaš leševe voljenih osoba.Uplašila si se ovih reči?

-Da.

-Dobro je onda.Nek te taj strah vodi napred.Da ne dozvoliš sebi da patiš kao ja.

-Zar mi nikad nećeš ispričati priču o toj devojci koja stoji u ramu na tvom stolu.

-Kojoj devojci?

-Znaš ti kojoj.Crnoj.

-Naravno da znam.Ja i dalje čekam.

-Možeš do sutra da čekaš.

-Zar toliko boli?

-Šta?

-Uspomena na nju.

-Odkud ti mala to znaš?

-Pa nisam tako mala kao što svi mislite.

-Tačno je.Nisi.

-Odrasla sam.

-Nisi.Recimo to ovako.

-Kako?

-Eto...Stao mi je mozak.Ne mogu da razmišljam.

-Zbog nje? Zar te je toliko povredila?

-Ne upravo obrnuto je bilo.Ja sam nju povredio.

-Kako?

-Da izađemo u baštu?

-Može.Samo obuci nešto preko.Već je hladno.

-Dobro.

Odmah sam uzela jedan ogrtač koji je ličio na meksički pončo.Ne sećam se kada smo ga uzeli, ali sigurno je od nekog dizajnera.Iako to nisam želela Salih mi je to pružio.Sećam se samo da je koštao čitavo bogatstvo.Po tome sam ga i zapamtila.Ovog puta Salih me je odveo iza kuće.U taj deo dvorišta nisam zalazila.Ličio je na raj slikan toplim jesenjim bojama.Ispred mene su se nalazila dva drveta čije krošnje su bile ogoljene.Leti bi davale dobru hladovinu.Međutim pošto smo sada duboko u jesen zagazili grane su mu bile ogoljene.Između ta dva drveta nalazila se klupa.Taj prizor je bio divan i sve je bilo uredno pokošeno.Shvatila sam da prozor od Salihove sobe baš tu gleda.I pomalo sam bila zbunjena.Nisam očekivala da ću čuti baš takvu priču.Zastali smo pred tom slikom: klupa koja se nalazi između dva drveta.