Onaj Pravi

Onaj pravi-4.♥

Beep-beep-beep

Uzdahnula sam i bijesno promrmljala nešto, ni ja ne znam što. Ne gledajući kuda udaram, rukom sam pokušala opaliti usranu budilicu. Znate, kao ono što rade u filmovima. To je tako cool!

No, Sara ne bi bila Sara da nije užasno smotana. I tako, umjesto da opalim po budilici, opalila sam po samom ćošku noćnog ormarića. Pitate se da li boli? Oh, da. I to jako.

Zajaukala sam i okrenula se. I pala na pod. Sranje! Trebala sam znati da sam na samom rubu kreveta. Sjedila sam na podu, leđima naslonjena na krevet. Uz taj dosadan zvuk budilice, očajavala sam nad svojim jadnim i dosadnim životom.

"Prekrasno jutro, nema šta."promrmljala sam i pogledala na budilicu. 7:20 je. "Sranje! Kasnim!"vrisnula sam i skočila na noge. Doslovno sam dotrčala do ormara (usput, skoro sam pala preko tepiha. Bilo bi vrijeme da ga maknem.) otvorila sam ormar i izvukla nekakve traperice i crnu duksu. Definitivno sam spremna za nečiji sprovod (čitaj: vlastiti.)

(...)

Pogledala sam na ručni sat koji sam si jutros stavila. Pokazivao je šest sati. Šest sati? Zar ozbiljno? Uzela sam pokvareni sat?

Definitivno nije moj dan. Opalila sam se po ruci o ćošak noćnog ormarića, razmišljam da ga izbacim iz sobe, opasno je to. Onda sam pala s kreveta. Skoro sam pala preko tepiha. Uzela sam sat koji ne radi i uz to sve, kasnim na sat jebene engleske književnosti.

Pogledala sam oko sebe. Hodnik je totalno prazan. Nigdje žive duše nema, a baš bi mi trebao netko da mi kaže koliko je sati! Koliko dugo ja kasnim na predavanje o Shakespeareu? Par minuta ili pola sata? Što ako ću cijelo predavanje propustiti?

Došla sam do vrata predavaonice i krenula pokucati, no zastala sam i spustila ruku. Jebote, ne mogu ja to! Previše studenata ima unutra. Strah me.

Saricu je strah?

Jebeno da. Ne mogu ja pred njima svima ispričati se što kasnim. Jebote pa to je preko 50 pogleda na meni. Malo je previše to. Ne------

"Aaaaa!"zajaukala sam kad me netko opalio u nos, sa vratima.

Stavila sam ruku preko nosa i pogledala u osobu koja je naglo otvorila vrata.

Bože moj!

"Jesi dob---- hej! Ti si cura od jučer!"zbunjeno je rekao. "Uhodiš me?"

"Što? Dovraga, ne! Idem ovdje na fakultet!"podigla sam glas na tog mladića koji me opalio vratima po nosu. "Moraš li ti kao neki Hulk otvarati vrata?!"

"Sori ono nisam znao da stojiš pred vratima."rekao je i pomaknuo se u stranu kako bi omogućio prolaz za ostale studente koji su išli iz predavaone. "Koji kurac stojiš pred vratima?"

"Hej mali, pripazi na rječnik, jebote. Ne možeš tako pričati."namrštila sam se, a to isto je i on učinio. "Vjeruješ li u Isusa?"

"Što?"zbunjeno je rekao.

"Što?"ponovila sam za njim i slegnula ramenima. "Htjela sam ući unutra, no vidim, došla sam na kraj predavanja."

"Da..."promrmljao je i uzeo moju ruku na kojoj je bio sat. Zbunjeno je gledao u sat. Bože, čudi se pokvarenom satu kao pura govnu. Tako se to kaže, jelda? "Hej, ne radi ti sat."

"Ah, ma kako ne radi?"pravila sam se iznenađenom. "Da nije tebe, pa Bože moj, ja to nikad ne bi shvatila!"sarkastično sam dodala. Pustio mi je ruku i namršteno me pogledao.

"Sarkazam?"

"Sarkazam."kimnula sam glavom i pogledala u stranu. Neka ženska nam je prilazila, sva nasmiješena i vesela. Hah, neki ljudi imaju prekrasan život bez problema. A mi ostali smo osuđeni na patnju. "Koje droge koristiš? Želim i ja."rekla sam na što su me zbunjeno pogledali. Okej, mislim da je bilo dosta brukanja.