Onaj Pravi

Onaj pravi-2.♥

Monika... znaš ti koliko ja tebe volim?

Bok Saro! Dugo se nismo čule 😁

Yup znam 😁 jesi za šetnjicu?

Sada? A ne mogu baš sada...

Zašto?

Poslije ti objasnim 😉 čujemo se

Zbunjeno sam ostala gledati u ekran mobitela. Odbila me. Monika me odbila. Ona mi je bila jedini spas od strine i strica. Mislim, imam ja Petru, ali ne želim ju zamarati. Uostalom, bila sam kod nje u pola osam ujutro. Dovoljno me trpila. Nisam joj dala da spava. Da sam na njenom mjestu, zadavila bih se. Odnosno osobu koja me budi u pola osam ujutro. I to subotom. Svi su spavali, jedino smo mama i ja i tata bili budni i pripremali sve. Zapravo, ne znam što je tata radio. Tko zna gdje je taj čovjek bio.

"... Saro, zar nema niti jedan dečko koji ti se sviđa?"pogledala sam u strinu koja je izvadila kutiju cigareta. Zašto ova obitelj ima same loše navike? Cigarete, alkohol, dobro da ne dođe neki tamo rođak sa vrećicom kokaina. Iako, ne bi me čudilo. U mojoj obitelji je sve moguće.

"Ne."slagala sam. Ako ćemo iskreno, ima. Ali ništa od toga. Nisam baš informirana o tom dečku. Ne znam ni gdje živi niti koliko ima godina niti kako se zove. Viđala sam ga par puta na fakultetu i svidio mi se. Nije loš. Visok je i zgodan.

"A što je s Markom?"upitno sam pogledala u strica. Odakle on zna za Marka? I zašto me za njega ispituju?

"Prokockala je Sara tu šansu."mama se bijesno javila, uputivši mi ubojit pogled. Oh, da, ona im je sve rekla, sigurna sam. I sada mi želi nabiti grižnju savjest jer sam "povrijedila" jadnog dečka. Niti sam ga povrijedila niti je jadan. I zašto me ne ostavi na miru? Neka preboli Marka! To je gotova stvar. Mi smo prošli. Gotovo je sve s nama.

"A dobro. To ti je u genima."rekla je strina i osmjehnula se. "Da nije bilo tvojeg strica, ne bi mi bili zajedno danas. Srećom da je bio tvrdoglav."

"Srećom da ne odustajem tako lako od onoga što volim."rekao je i stavio ruku na njezina leđa. "Morala je biti moja."

"Samo tvoja."rekla je pogledavši u  njega.

Khm, da, jako slatko. Ili ne? Malo su mi sada zgadili život tim tepanjem i slatkim pričanjem. Kada samo pomislim da sam to mogla biti ja s Markom, jeza prođe mojim tijelom. Nekako sam sretna što smo završili onako kako smo završili. Ne bih ja mogla tako s njim. Nisam ja za romantiku.

"Pa, stvarno mi je žao što moram otići... ali moram prošetati Jokera."rekla sam, Ustajući se od stola. Zbunjeno su me pogledali, očekujući odgovor na ne postavljeno pitanje, tko je Joker?, "Dobermani postanu jako nervozni ako nešto odmah ne dobiju."rekla sam i pozdravila se sa strinom i stricem.

Izašla sam iz kuhinje te otišla u ulazni hodnik kako bih se obula. Joker je čekao, veselo me gledajući. Osmjehnula sam se. Ovo biće nije svjesno koliko me čini sretnom. A i tužnom u isto vrijeme. Brzo je odrastao. Ali i dalje se ponaša kao malo štene. Još uvijek je razigran i razmažen.

"Idemo."rekla sam čim sam prikvačila povodac na njegovu ogrlicu. Izašli smo iz kuće i krenuli u šetnju. "Ti si jedina pozitivna stvar u mojem životu."tiho sam rekla, gledajući u njega. Na tren me pogledao, kao da me čuo. Osmjehnula sam mu se i podragala ga po glavi.

Otišli smo u park. Možda i nije bila najbolja ideja s obzirom da ima previše pasa u ovo doba. Joker bi se htio igrati sa svima njima, ali vlasnici ne dozvoljavaju. Ne znam da li je to zbog toga što je doberman ili zbog toga što misle da su njihovi psi mnogo bolji od mojeg.

Pustila sam ga s povodca. Čim je osjetio da je slobodan počeo je luđački trčati, vješto izbjegavajući druge pse. Vlasnici su bijesno pogledali u mene, buneći se zbog onog što sam napravila.

"Hej, mala!"okrenula sam se i ugledala nekog starčića kako hoda prema meni. Držao je pekinezera u rukama. "Ono je tvoj doberman?"

"Da."kimnula sam i stavila ruke u džepove.

"Zašto ga puštaš da se tako slobodno kreće prostorom gdje su i ostali psi?"ljuto je pitao.

"Ne vidim zašto ga ne bi pustila. Ipak, i on je samo pas."rekla sam slegnuvši ramenima.

"Može ubiti nekoga!"

"Kao i ovaj vaš pekinezer."ljuto sam odbrusila. Iznenađeno me pogledao, mrštivši se. "Nikad ne znamo što psima može puhnuti u glavu. Čak i ovom vašem pekinezeru. Može nekoga napasti i gadno ozlijediti."

"To je pekinezer!"viknuo je i podragao psa po glavi. "Ne slušaj što ova balavica govori."

"Ova balavica govori istinu."odvratila sam i dozvala Jokera koji je dotrčao do mene. Sjeo je i čekao da mu zakačim povodac na ogrlicu. "Znate, nisu svi dobermani divlji i agresivni."dodala sam te se okrenula i otišla.

Sjeli smo na klupicu pored Kupe. Joker se legao pored mene, stavivši glavu na moje noge. Osmjehnula sam mu se te ga počela maziti.

"Tebi je lako. Ti si pas. Nemaš nikakvih problema u životu. Za razliku od mene..."tiho sam govorila, dragajući ga po glavi. "Reci mi da nije moja krivica što Marko i ja nismo zajedno. On je kriv. Ne ja."očajno sam govorila, pokušavajući suspregnuti suze. Joker me pogledao onim svojim slatkim očima. Osmjehnula sam se i poljubila ga u glavu.

"Marko nemoj!"netko je zavrištao i počeo se smijati. Točnije, počela. Preokrenula sam očima. Ah, ti parovi. To se nateže nasred grada. Kako ih nije sram? Mene sram i poljubiti nekoga u javnosti. A ti današnji parovi se natežu i samo što se ne skinu i ne...

Ti imaš ozbiljnih problema. Čovječe, to je tvoja generacija!

Nemam ja problema. Oni imaju. Ja sam dobro, uzorno dijete. Primjereno se ponašam. Tuga, jad i bijeda.

"Dolazi ovamo mala!"nešto me presijeklo kad sam čula taj dobro poznati muški glas. Odakle mi je tako poznat?

Nije kao da se ženska izderala 'Marko'....

Marko... Marko?! Onaj Marko?

Okrenula sam se i pogledala u tog lika. Visok, smeđokos. Izlizane traperice. I... nije li ono Dorotea?

"Marko?"izustila sam, zbunjeno gledajući u par koji se natezao i pipkao. Kako bolesno. Jebeno bolesno. "Dorotea? Zamijenio si me Doroteom?"govorila sam na glas, smrknuto gledala u njih dvoje. Nije li to tako jadno? Kada zamijeniš, buduću-bivšu djevojku sa bivšom?

Sama si kriva što si ga ostavila.

Da. Možda i jesam ja kriva što sam ga ostavila i pobjegla. I možda, samo možda se sada kajem. Pomalo.