Poglavlje 17
"Zašto me to pitaš?" Uputio mi je ledeni pogled.
"Ne znam.. zato što sam uvek bila samo dobra prema tebi a ti si uvek drzak. Mislila sam da možemo biti prijatelji."Kako samo glupo to zvuči. Moja ruka je dotakla vrh mog nosa dok sam čekala odgovor.
"Mi? Prijatelji?" Nasmejao se. "Zar nije očigledno zašto ne možemo biti prijatelji?"
"Meni nije."
"Pa, za početak previše si stegnuta, verovatno si odrasla u nekoj savršenoj bogatoj kući koja izgleda kao i svaka druga kuća u ulici, tvoji roditelji su ti verovatno kupovali sve što si poželela i nikada nisi morala da se pomučiš za nešto. I sa tim tvojim glupim plisiranim suknjama, mislim iskreno ko se tako oblači sa 18?" Rekao je i moja usta su pala otvorena.
"Ti ne znaš ništa o meni! Moj život nije ništa nalik tome! Moj tata alkoholičar nas je napustio kad sam imala 10 godina i moja mama se ubijala od posla da bi mi obezbedila da idem na fakultet, i ja sam nabavila posao čim sam napunila 16 godina kako bih pomogla sa računima i meni se, eto, sviđa moja odeća, izvini što se ne oblačim kao drolja kao sve devojke oko tebe! Za nekoga ko se trudi tako mnogo da se istakne i bude drugačiji, previše osuđuješ" Prodrala sam se i on je skupio šake u pesnice. Osetila sam kako mi suze naviru na oči i okrenula sam se da ih obrišem pre nego što primeti.
"Znaš šta, ni ne želim da budem prijatelj sa tobom Harry." Rekla sam mu hvatajući kvaku. Votka me je učinila hrabrom terajući me da se derem na Harrija.
"Gge ideš?" Pitao je. Tako je nepredvidiv i promenljivog raspoloženja.
"Idem na autobusku stanicu kako bih mogla da odem u svoju sobu i da se nikada, ikada ne vratim ovde. Završila sam sa pokušajima da budem prijatelj bilo kome od vas."
"Prekasno je da bi se vozila autobusom sama."
"Zar ozbiljno pokušavaš da se praviš da te je briga da li će mi se nešto desiti." Nasmejala sam se. Ne mogu da ga pratim.
"Ne kažem da me je briga.. Samo te upozoravam. To je loša ideja."
"E pa Harry, nemam drugog izbora. Svi su pijani, uključujući i mene." Rekla sam i suze su pošle. Ponižena sam što me Harry od svih ljudi gleda kako plačem, opet.
"Da li uvek plačeš na žurkama?" Upitao me je sa blagim osmehom.
"Izgleda, pošto su ovo jedine žurke na kojima sam ikad bila." Pošla sam ka vratima opet i otvorila ih.
"Theresa" Rekao je tako blago da sam ga jedva čula. Lice mu je nečitljivo. Soba je opet počela da se vrti i uhvatila sam se za orman pored njegovih vrata. "Jesi dobro?" Pitao je. Klimnula sam glavom iako sam osećala mučninu. "Zašto jednostavno ne sedneš na par minuta, onda možeš da odeš na stanicu."
Opet sam klimnula glavom. Krenula sam da izađem kad je još jednom pozvao moje ime. "Možeš da sedneš ovde.. pretpostavljam" rekao je i ispustio dubok izdah.
"Mislila sam da nikome nije dopušteno da bude u tvojoj sobi?" Pitala sam ga sedajući na pod.
"Neće se ponoviti." Prasnuo je. Znači vratio se na staro. Štucnula sam i mali osmeh je zaigrao na njegovim usnama. "Ako povratiš u mojoj sobi.." upozorio je.
"Mislim da mi samo treba malo vode." Rekla sam i krenula da ustanem.
"Evo" rekao je, pružajući mi njegovu crvenu čašu. Prevrnula sam očima odgurnuvši je.
"Rekla sam voda, ne pivo."
"To i jeste voda, ja ne pijem." rekao je. Ispustila sam zvuk između uzdaha i smeha. Nema šanse da Harry ne pije. Ne sećam se da je pio votku, ali ipak?
"Iznenađena?" Pitao je i klimnula sam glavom.
"Nećeš valjda da sediš ovde i da paziš na mene?" Stvarno samo želim da budem sama u mom pijanom stanju. Počinjem da osećam krivicu što sam vikala na Harrija. "Ti budiš ono najgore u meni." Rekla sam naglas, iako nisam to nameravala.
"To je grubo." rekao je, ton mu je bio ozbiljan. "I da, sedeću ovde i paziti na tebe. Pijana si prvi put u svom životu i imaš naviku da diraš moje stvari dok ja nisam tu." rekao je i seo na krevet. Uzela sam čašu vode i uzela gutljaj, mogla sam da osetim malo peperminta na obodu i ne mogu a da ne razmišljam o tome kakvog bi ukusa bile Harrijeve usne. Bože, nikada više neću piti. Podsetila sam se dok sam sedala nazad na pod.
PS:vec odavno znate da ja ne prevađam priču i da nije moja xoxo :*
