Izvini | [m.yg & p.jm]✔

Šesti deo

Prošlo je skoro više od nedelju dana kako Yoongi i Jimin uopšte nisu kontaktirali. To vreme koje su proveli odvojeni ni jednom, ni drugom nije donelo ništa dobro.

Izgledalo je da Jimin polako tone u depresiju. Patnja ga je savladala.
Već nekoliko dana uopšte nije izlazio iz kuće - proveo ih je sam, u njihovoj, sada samo njegovoj sobi čitajući ono pismo iznova i iznova. Njegovo srce nije moglo da se pomiri sa činjenicom da Yoongi više nije pored njega.

Mrzeo je ove usamljene dane. Proklinjao je samog sebe i tražio grešku u svemu što je ikada izgovorio ili uradio. Bez obzira na sve, ovo razdvajanje i patnju smatrao je svojom krivicom.

Ipak, današnji dan mu je izgledao spokojno, te je odlučio da bar na kratko izađe iz ove zamračene prostorije. Uzdahnuvši, dohvatio je telefon sa namerom da pozove nekog ko će moći da ga oraspoloži.

"Da?", čuo se veseo muški glas sa druge strane telefonske linije.

"Hej Hobi... Kako si?", pitao je Jimin ustavši sa kreveta.

"Dobro sam, hvala. A ti? Da li se osećaš bar malo bolje?", odgovorio je Hoseok.

"Pa... U vezi toga. Hteo sam da na kratko izađem na vazduh, pa sam se pitao da li bi hteo da pođeš sa mnom? Odavno nismo izlazili, a i znam da će mi pričanje sa tobom prijati", nervozno je izgovorio momak narandžaste kose.

Iz telefona se čuo kikot.

"Jiminie! Naravno da dolazim sa tobom", veselo je odgovorio Hoseok.

"Hvala ti. Da li ti odgovara da se nađemo za deset minuta u centru ispred...-", Jimin je zastao osećajući knedlu u grlu.

"Ispred?", ponovio je Hoseok zabrinuto.

Momak anđeoskog izgleda je na nekoliko sekundi ćutao i osećao kako mu srce lupa sve jače i jače. Progutao je knedlu.

"Ispred... kafića u kom smo Yoongi i ja prvi put izašli zajedno."

"Oh. U-u redu. Biću tamo za par minuta", odgovorio je stariji.

"Hvala ti. Vidimo se", rekao je Jimin spustivši slušalicu.

Taj kafić bio je jedino mesto koje mu je palo na pamet iako je znao milion drugih mesta.

"Smiri se", tiho je rekao napravivši nekolilo koraka napred i bacivši pogled na veliki beli klavir u uglu prostorije.

Yoongi je voleo da svira Jiminu. Obojica su uživali u melodiji, a mlađi bi ponekad i pustio glas. Tako su provodili hladne zimske večeri - uz pesmu.

Ipak, Jiminovom razmišljanju je došao kraj kada se prisetio da treba da izađe. Užurbano je izleteo iz sobe uzimajući ključeve i telefon. Izašavši iz apartmana, zaključao je vrata i uputio se ka željenoj destinaciji.

***

"Jiminie!", povikao je Hoseok ugledavši svog prijatelja.

"Zdravo Hobi", izgovorio je Jimin pozdravivši se.

"Kuda ćemo?", radoznalo je upitao Hoseok.

"Hajde da neobavezno prošetamo", odgovorio je Jimin.

Hoseok se nasmejao i momci su krenuli u tu neobaveznu šetnju. Na šetalištu je bilo puno gužve, mada mlađi nije obraćao pažnju. Povremeno bi pogledao sa strane, ali se fokusirao na razgovor sa prijateljem. Međutim, nešto mu je odvuklo pažnju. U svoj toj gužvi ugledao je nekog poznatog. Nekog mint zelene kose.

"Yoongs!", povikao je Jimin prekidajući Hoseoka u pola rečenice.

"Šta...?", pogledao ga je Hoseok zbunjeno.

"To je on! Yoongi!", ponovo je povikao mlađi potrčavši napred.

"Jimine, stani!", rekao je Hoseok, ali bilo je prekasno jer je Jimin već otrčao.

Probijao se gurajući ljude i ne mareći za njih. Njegov cilj je bio da stigne Yoongija. Izgledalo je kao da ga je momak mint zelene kose primetio i takođe počeo da trči. Nije znao zašto, noge su ga same nosile što dalje. Igrali su se mačke i miša. Obojici je srce htelo da iskoči iz grudi.

Mlađi je primetio da gubi Yoongija iz vidokruga i sada je počelo da mu se muti pred očima. Izašavši na čistinu, shvatio je da ga nema.

"Pobegao je", prošaputao je Jimin i dalje pogledom tražeći voljenu osobu.