Izvini | [m.yg & p.jm]✔

Sedamnaesti deo

Današnji dan je za nekoga isti kao i svaki drugi, ali za Yoongija - ipak ne. Danas će pokušati da ispravi sve greške koje je napravio u proteklih nekoliko meseci. Sada ih je bio svestan i bio je siguran u ono što namerava. Odlučio je da nema više oklevanja.

Bacio je pogled na sat na zidu u Taehyungovoj dnevnoj sobi. Već je prošlo podne. Uzdahnuo je i polako ustao sa kauča uzevši telefon.Okrenuo je Jiminov broj i pozvao. Nije bilo odgovora. Počeo je da se brine i nervira jer bi Jimin uvek odgovarao na njegove poruke i pozive, ali sada se dogodilo suprotno.

Prošao je rukom kroz kosu i iskucao nekoliko poruka, a potom telefon stavio u džep.

"Tae?", rekao je hodajući kroz prostoriju.

"Šta je?", povikao je Taehyung iz svoje sobe.

"Ja izlazim", rekao je stariji uzevši jaknu iz hodnika.

Čuli su se užurbani koraci i blago lupanje, a onda se smeđokosi stvorio iza Yoongija.

"Kuda?", pitao je naslonivši se na zid.

"Da ispravim greške", odgovorio je stariji.

Taehyungu nije sve bilo u potpunosti jasno, ali nije želeo da se meša. Ustalom, on je Yoongijev najbolji prijatelj i trebalo bi da ga podržava u svemu.

"U redu. Srećno", rekao je blago se nasmejavši.

"Hvala. Dugujem ti", rekao je Yoongi otvorivši vrata apartmana.

Vrlo brzo se našao ispred zgrade i zaputio se ka Jiminu. Izvadio je telefon iz džepa i ponovo okrenuo njegov broj, ali odgovora i dalje nije bilo. Ubrzao je korak sa namerom da stigne što pre i nadao se da je njegov voljeni dobro.

***

Momak narandžaste kose nalazio se ispred ogledala u svom kupatilu. Rukama se pridržavao za lavabo i gledao svoje umorno i bledo lice.
Uzdahnuo je kada je čuo prigušeno zvono telefona iz svoje sobe. Ovog puta je on bio taj koji nije želeo da odgovara ni na jednu poruku niti poziv.

Pogled je pomerio ka vitrini koja se nalazila blizu njegove glave. Polako ju je otvorio očima idući levo-desno, odnosno tražeći nešto. Ugrizao se za usnu ugledavši upravo ono što mu treba - kutija žileta. Pružio je ruku i izvadio metalno sečivo zatvorivši vitrinu.

Ponovo se pogledao u ogledalo razmišljajući o Yoongiju, ali je istog trenutka odmahnuo glavom kao da je pokušavao da se otarasi tih misli.

Prislonio je metalno sečivo na ruku sada razmišljajući o stvarima koje su se desile od kako je sam. Zatvorio je oči i povukao crtu iz koje je odmah počeo da teče mlaz krvi. Posekotine su se nizale jedna za drugom. Pločice u kupatilu su uveliko bile krvave kao i njegove ruke. Ispustio je žilet. Počelo je da mu se vrti u glavi i muti pred očima. Noge su mu drhtale. Od prevelikog bola disao je duboko time pokušavajući da umanji isti. Možda nije trebalo da ovo uradi.

Drugom rukom je prekrio sveže posekotine koje su i dalje neprestano i prebrzo krvarile. Nesigurnim koracima je izašao iz kupatila pridržavajući se za zid time prljajući belu boju svojom krvlju.

Začulo se zvono na vratima, nekoliko puta za redom, a onda lupanje i pokušaj otvaranja istih.

"Jimine!", začuo se poznati glas.

Jimin se jedva držao na nogama, sada mu se sve više i više vrtelo u glavi.
Čuo je ponovno lupanje i mumlanje koje mu je takođe bilo jako poznato.

Yoongi je bezuspešno zvonio i nikoga nije bilo da otvori. Panično je stavio ruke u džepove jakne nadajući se da će pronaći nešto što bi mu pomoglo. Napipao je ključ. Onaj takozvani rezervni ključ koji je zaboravio da vrati Jiminu. Uzdahnuo je brzo otključavajući vrata.