Izvini | [m.yg & p.jm]✔

Šesnaesti deo

Yoongi je sedeo na kauču jedva održavajući sebe budnim. Noćima nije spavao što je za njega jako čudno, ali previše je razmišljao. Bilo je puno stvari za koje je sebe krivio. Smatrao je da je sebičan, što možda i jeste bio, ali nije bilo nikoga ko bi to potvrdio i ko bi smeo da ga osuđuje.

Odlučio je da će se povijenog repa vratiti kod svog voljenog i da će se izvinuti za dramu koju je prouzrokovao. Međutim, lakše je reći nego učiniti.

Nastao je još jedan problem - nije znao kako to da učini. Kako da se nakon svega samo pojavi na Jiminovim vratima? To nije smeo niti je mogao.

Trudio se da nađe neko rešenje i u glavi je smišljao sve moguće scenarije koji bi mogli da se dogode. Uzdahnuo je panično prošavši rukama kroz kosu.

"Sve sam uništio...", prošaputao je Yoongi spustivši glavu.

Jimin mu je nedostajao više od bilo koga i sada je počeo da shvata kakve je ustvari greške napravio.

[Yoongijev flashback]

Ponoć je odavno prošla. Obojica smo u krevetu, Jimin leži na mojim grudima i sve izgleda savršeno. Konačno mogu da kažem da sam u potpunosti srećan.

Pogledao sam u Jimina koji verovatno već spava. Rukom sam lagano prešao preko njegovih leđa i zatvorio oči.

"Yoongs...?", prošaputao je Jimin.

"Mislio sam da spavaš", rekao sam igrajući se pramenom njegove meke kose.

"Ne, nisam mogao da zaspim", odgovorio je promeškoljivši se dok je i dalje ležao na mojim grudima.

"Zašto, Chim?", pitao sam pogledavši ga.

"Plašim se Yoongi. Plašim se da ćeš me jednog dana ostaviti", rekao je podigavši se u sedeći položaj.

Iako je bio mrkli mrak, znao sam da me gleda pravo u oči. Pružio sam ruku ka noćnom stočiću i upalio lampu koja je otkrila moje nagađanje. Gledao me je očima punim suza.

"Zašto ti je to palo na pamet?"

"Pa... Svakoj sreći nekada dođe kraj, zar ne?"

Osetio sam da teško dišem. Njegove oči su i dalje gledale u moje. Suzdržavao se da ne zaplače. Izgledalo je kao da očekuje da sada ja nešto kažem, ali ostao sam bez reči. Nisam mogao da smislim ništa što bi ga utešilo, ništa što bi utešilo obojicu.

"Ja... Z-Znaš da te neću napustiti?", konačno sam progovorio.

"Znam... I verujem ti...", rekao je Jimin drhtavim glasom.

Približio sam mu se i zagrlio ga. Osetio sam brze otkucaje njegovog srca. Zaista je bio uplašen i to me je slamalo.
Njegove ruke su stiskale i gužvale tkaninu na mojim leđima. Zagrlio me je čvrsto približavajući me sebi što je više mogao tako da između nas nije bilo ni milimetra. Stavio je čelo na moje rame dok sam ja udisao njegov miris, miris koji je podsećao na proleće. Moj omiljeni.

Stajali smo tako neko vreme ne usuđujući se da progovorimo. Reči su bile suvišne.

Prošavši rukom kroz njegovu kosu, pomerio sam se da bih mu video lice. Prstom sam nežno dodirivao njegov obraz. Ponovo me je pogledao u oči i u tom trenutku sam imao osećaj da je moje srce preskočilo otkucaj.

"Nemoj da me ostavljaš. Nikada... Molim te...", prošaputao je stavivši njegovu ruku na moju.

"Neću ljubavi. Nikada", odgovorio sam blago se nasmejavši, a potom ostavivši poljubac na njegovim usnama.

[Kraj Yoongijevog flashbacka]

Momak mint zelene kose se sada osećao nemoćno. Stavio je ruke preko lica.

"Šta sam to uradio?", pomislio je dok je pokušavao da zadrži suze.

"Yoongi?", rekao je Taehyung ulazeći u prostoriju.

Yoongi je naglo podigao glavu i protrljao oči pogledavši u smeđokosog.

"Da li si dobro?", nastavio je Taehyung i seo je pored starijeg.

"Tae... sve sam uništio. Svu sreću koju je Jimin imao sam uništio", odgovorio je stariji.

"Slušaj... vreme je da se ovo okonča. Idi i razgovaraj sa njim. Ti si osoba koja za njega predstavlja sreću, ne zaboravi to", rekao je smeđokosi stavivši ruku na Yoongijevo rame.

"Šta ako opet uprskam?", panično je pitao stariji.

"Yoongi, Jimin nije ljut na tebe i ne mrzi te. Samo mu je srce slomljeno i potreban je neko da ga popravi. A ti si jedini koji to može."