Izvini | [m.yg & p.jm]✔

Sedmi deo

Momak narandžaste kose stajao je nepomičan neobraćajući pažnju na ljude oko sebe. Nešto ga je ponovo probolo kroz srce. Gledao je u prazno ne znajući šta da oseća. Osoba koja mu znači više od svega je upravo pobegla od njega. Stiskao je šake u pesnice suzdržavajući suze.

"Jimine!", povikao je Hoseok zadihano trčeći ka mlađem.

Jimin je okrenuo pogled ka svom prijatelju koji je sada stajao pored njega.

"Šta se dogodilo?", ponovo je progovorio Hoseok i dalje pokušavajući da dođe do daha.

"Pobegao je", kratko je odgovorio Jimin prošavši pored starijeg.

"Ma daj", rekao je Hoseok pošavši za Jiminom, "Možda to nije bio on. Yoongi nikada ne bi tako pobegao."

"Siguran sam da je to bio on."

Hoseok je pogledao sa strane bez ikakve ideje kako da nastavi ovaj već dovoljno neprijatan razgovor.

"Da li me on stvarno više ne voli?", nastavio je Jimin okrenuvši se ka starijem.

"Jimine... siguran sam da nije to u pitanju. Yoongi ima... ti znaš da on povremeno ima problema sa depresijom i prihvatanjem samog sebe. Možda je čak i dobio neke loše vesti ili nešto slično...", Hoseok se trudio da nađe neka dobra opravdanja, ali je izbegavao kontakt očima.

Tuga u njegovom glasu nije mogla biti sakrivena.

"Ali... šta god da je u pitanju, mogli smo to zajedno da prebrodimo", rekao je Jimin hodajući napred.

Stariji je bio nesiguran u svoje reči, pa je odlučio da će ovoga puta prećutati. Ponovo je nastala neprijatna tišina i momci su hodali kuda su ih noge nosile.

***

Momak mint zelene kose je trčao glavom bez obzira kroz njemu potpuno nepoznatu ulicu. Znao je da ga sada niko ne juri, ali je i dalje trčao. Vrlo brzo je ostajao bez daha i zaustavivši se, naslonio se na zid neke stare i oronule zgrade. Udisao je i izdisao duboko, pokušavajući da reguliše disanje. Nikada do sada nije ovako trčao.

"Sranje", izgovorio je zadihano, "opet ne znam gde sam."

Prešao je rukom preko čela i pogledao oko sebe. Ulica je bila potpuno pusta iako je bio dan. Yoongijevo srce je počelo da kuca malo jače onog trenutka kada se prisetio šta se dogodilo zadnjeg puta dok je hodao pustim ulicama.

"Ne budi kukavica", pomislio je stavivši ruku na grudi i osetivši brze otkucaje svog srca.

Oblio ga je nekakav hladan znoj koji se slivao niz njegov vrat i čelo. Zabacio je glavu pozadi i zatvorio oči na nekoliko sekundi. Prisetio se Jiminovog izraza lica od malo pre, a onda je opet počeo sa kajanjem. Osećao je ogromnu grižu savest i znao je da je ponovo, iako nije želeo, povredio Jimina.

U ovom trenutku je počeo da mrzi sebe još više nego ranije.

Pomakao se od one zgrade i nastavio da hoda pravo sa rukama u džepovima.

"Sve bih dao da mogu da vratim vreme i ispravim svaku grešku kojh sam ikada počinio. Kada bih samo mogao...", pomislio je zadržavajući suze.

[Yoongijev flashback]

Pozvao sam ga da izađemo. Ne znam da li smo sada ono 'nešto'. Nadao sam se da jesmo jer, od kada poznajem Jimina, moj život se promenio. Na bolje, naravno. Želim takvu osobu pored sebe.

Moje razmišljanje je prekinuo zvuk telefona. Ugledao sam Jiminovo ime i to mi je odmah izmamilo osmeh na lice.

"Hej Jimine", rekao sam veselo javivši se na telefon.

"Yoongs... možemo li da odložimo izlazak?", izraz lica mi se promenio kada sam čuo njegove reči.

Zvučao je poprilično ozbiljno, a to me je zabrinulo.

"N-naravno", jedva sam izustio, "Ali šta se dogodilo? Da li si dobro?"

"Jesam. Samo moramo da razgovaramo. Mogu li da dođem do tebe?"

"Da, naravno... čekam te", rekao sam progutavši knedlu.

"Vidimo se", izgovorio je Jimin spustivši slušalicu.

Poznavajući njega, biće ovde vrlo brzo. Ali o čemu li to želi da razgovaramo? Šta ako je u vezi onog poljupca?

Moje srce je počelo da kuca jako brzo. Možda je trebalo da se tog dana ipak suzdržim...

"Opet ja i moje misli!", rekao sam hodajući po sobi.

Začulo se zvono. Znao sam da mu neće trebati puno vremena. Brzo sam otrčao do vrata i otključao ih. Ugledao sam Jimina sa blagim osmehom na licu. Bio sam zbunjen, ali sam uzvratio osmeh.

"Uđi, uđi!", konačno sam izgovorio.

Jimin je polako ušao i osmeh sa njegovog lica je počeo da se gubi.

"Pa... O čemu si želeo da pričamo?", nervozno sam pitao i seo na kauč, a Jimin je seo pored mene.

Njegov izraz lica bio je mrtav ozbiljan.

"Radi se o... Radi se o nama", rekao je.

Ćutao sam ne znajući šta da odgovorim.

"Ja", nastavio je on, "Ja... te volim Yoongi."

Trgao sam se i pogledao ga. Osetio sam kako crvenim. Želeo sam toliko toga da mu kažem, ali reči jednostavno nisu izlazile ih mojih usta.

"Yoongs? Da li je sve u redu? Izvini što sam to rekao ovako... neočekivano", zabrinuto je izgovarao.

"Da li smo mi sada ono 'nešto'?"

"Ne, Yoongs. Mi nismo 'nešto'. Mi smo 'sve'. Ti si za mene sada sve."

Moje srce je htelo da iskoči iz grudi.

"Da li si siguran?", nervozno sam izgovorio.

"Da, jesam", rekao je Jimin stavivši ruku na moju butinu.

Imao sam takvu želju da ga poljubim ponovo, ali ovog puta me je on preduhitrio. Opet onaj sladak ukus njegovih usana.

[Kraj Yoongijevog flashbacka]