The Mafia Princess: The Reunion

Početak

Smrt nije kraj.

______________________

Sloboda ima cenu.

Sinulo je u mislima muškarcu koji je pre nekoliko trenutaka trčao duž obale Tajlanda.

Tamnokosi muškarac golih prsa ležao je na ležaljci, dok mu je tajlandski povetarac mrsio kosu i hladio oznojeno telo. Dopustio je sebi malo oduška nakon trčanja na obali i žeđ utolio ledenom limunadom koja je primamljivo stajala na stolu od trske, pored njega; na verenadi njegove kuće.

Iskapio ju je do kraja - ujedno bacivši slamčicu iz caše na sto - dopuštajući da mu od tolike halapljivosti limunada sklizne niz čašu, nakon čega su mu kapljice te iste tečnosti klizile niz bradu. Osećao je kiselkast ukus limuna na jeziku i to mu se svidelo, pogotovo kada je progutao knedlu a zatim, uzeo listić limuna koji je bio zakačen na tu istu čašu i izgrizao unutrašnjost.

Tanku koru je ubacio u čašu i ponovo se opušteno navalio na ležaljku, dopustivši povetarcu da odnese njegov umor. Pre toga je obrisao nadlanicom bradu, koja ga je na trenutak bocula zbog čega pomislio da bi trabao da se obrija.

Posle toliko vremena, osećao je... smirenost? Ako se to tako može nazvati. Nije ispalo sve kako je planirao, ali ipak se sve završilo kako je moralo. Nije bio onaj koji je vešto verovao u sudbinu i koji bi joj se povinovao, ali nije mogao da izbaci iz sebe onu žaoku koja ga je kopkala svo ovo vreme.

Ipak, pet godina nije malo.

Prošlo je dosta, ali vreme nije moglo da izbriše tamne tragove uspomena koji su ostali u njegovom pamćenju i urezani na srcu. Misli su mu opet postale mračne, posle dugo vremena i pitao se zbog čega mu je to palo na pamet.

Zbog čega je mislio da se sve završilo i da bi stvari mogle da ispadnu onakve kakve je on naposletku planirao? Uzdahnuo je i zatvorio oči ponovo se prepustivši svežem vazduhu, mirisu šećera koji se širio od obližnjeg prodavca slatkiša i...slobodi.

Dopustio je pomešanom mirisu skandinavskog voća da mu ispuni nosnice i mirisu okeana da ga opusti.

Ta sloboda... zahteva od nas žrtvovanje.

Umro sam pre pet godina. Ostavio iza sve za šta sam se borio i u šta sam verovao. Ostavio sam devojku koju volim, misli su mu se preplitale.

Niko od nas nije stigao tamo gde je želeo samo jednim pokušajem. Glava je morala da postane umorna, ruke krvave, lice promenljivo i nade porušene da bi čovek dostigao ono što želi. A srce? Srce mora biti puno ožiljaka i svesnih i nesvesnih da bi se postigao cilj u životu.

Lukas Barker je to najbolje znao.

Nisu sve smrti iste.

Nisu, jer ja nisam mrtav, pomislio je odgovorivši u sebi.

Doduše, sada se drugačije zvao, nalazio u drugoj državi u kome vladaju drugi običaji. I bio sa drugom devojkom.

"Hej!", vesela crnokosa devojka lepih oblina bacila se Lukasu u krilo. Nije mogao da prikrije osmeh i radost koju je osećao kada ju je video. Rane su se zalečile i ostali su ožiljci, ali ova devojka mu je pomogla da postane bolji čovek.

Nežno ga je pozdravila i poljubila ga na blic, a istog momenta ga obgrlivši oko ramena kada se pridigao i postavio ruke na njen struk.

Njegovo telo je usplamtelo i gorelo je i za trenutak... samo za trenutak, osećao je strast koju nije osećao duže vreme. Toliko mu je postala strana i nepoznata, da je gotovo ostala zaboravljena u nekoj crnoj kutiji u njegovom srcu, zajedno sa njegovom jedinom ljubavi.

Opet kažem, za trenutak.

Značila mu je, o da jeste. Ali nije osećao to nešto. Nisu mu ruke drhtale, ni dlanovi znojili, niti mu je srce jače zakucalo kada je drska crnka bila u njegovoj blizini. Privukle su ga samo njene oči... plave oči koje su ga podsetile na...

Odmahnuo je glavom i uzvratio osmeh, poljubivši sada on nju na blic.

"Šta ima, mala", postavio je to više retorički. Toliko puta je znao unapred odgovor. Rećiće mu da je bila u trgovini i da su je umorile zahtevi kupaca, nakon čega bi je on oralno zadovoljio utolivši njenu glad.

Sada je bilo drugačije. Nešto se promenilo i on je to znao. Daleko od toga da nije znao šta. Znao je da mu nedostaje stari život, adrenalin, dobar auto i osećaj pištolja u rukama. Dođavola, znao je da mu nedostaje Len.

Toliko puta je odbijao takve misli ali sada nije mogao da izdrži. Napokon je priznao sebi i teško bi mogao da kaže da mu je lakše. Naprotiv, osećao je kao da mu je slon seo na grudi i ne ustaje već pet godina.

A on se guši i prolazi kroz torturu ali ne odustaje. Ipak, to je Lukas Barker.

Znao je šta će se desiti i dopustio je to. Dopustio je zavodljivoj crnki da ga odvede u krevet u spavaćoj sobi i radi sa njegovim telom šta god poželi dok se on opuštao sa naslonjenom glavom na zelenom zidu sobe.

Jedino što nije odbio sada da prizna, kada je konačno priznao sebi, da je uprkos crnoj kosi devojke, zamišljao smeđu. Umesto povećih oblina, zamišljao pod njegovim rukama tanan struk i sitnu tetovažu na desnoj strani rebara, ispisanu arapskim slovima.

Umesto prćastog nosa, zamislio je tanak, špicast nos i punije usne koje bi zagrizao, osećajući miris nara. Osetio je staru... ljubav.

Ali ne od devojke, žene koju želi pored sebe. Nije da mu crnka nije značila ali...

I taman na vrhuncu, kada su se oznojena tela na trenutak zategla, izgovorio je nešto što nije rekao dugo vremena.

"Elenor...", njeno ime je tanano prešlo preko njegovog jezika i učilo da taj beznačajni slog od sedam reči potisne na trenutak tugu i samoću koju je osećao prethodnih godina.

Progutao je knedlu, spreman da se suoči sa činjenicom da je za vreme seksa devojku, njemu dragu, nazvao ime devojke koju je voleo ali crnka je već prenula snu.

Nije ga čula, ali kamo sreće da mu je to dalo imalo olakšanja.

Noć se već spustila i učinila havajsku obalu lepšu nego ikada. Talasi su nežno zapljuskivali obalu, praveći penušave mehuriće, a hiljadu zvezda noćas je sijalo u punom sjaju. Samo kada bi on svaki put pogledao u nebo, činilo mu se da na njemu piše njeno ime i da to isto ime zvezde izgovaraju.

Prenuo se iz razmišljanja kada ga je prekinula zvonjava pripejd telefona. Poziv koji je čekao već par dana konačno je stigao, a u grlu su mu ostale reči koje se nadao da će izgovoriti.

Izvadio je telefon iz džepa i javio se, na trenutak slusajući tišinu sa druge strane slušalice. Glas je nakon toga progovorio, a u njemu je tinjala ugašena pohlepa, preljuba i osveta koja je jednom davno gorela.

"Potvrđeno je. Sutra izlazi iz zatvora."

Bile su jedine reči koje je grubi glas sa druge strane saopštio. Te reči bile su dovoljne da Lukas donese odluku i povuče prvu figuru na tabli šahovskoj. A reči koje je uputio svojoj devojci, svojoj dragoj, za koju je znao da će na kraju ostati povređena bile su:

"Pakuj se. Vreme je da se vratimo."