The Mafia Princess: The Reunion

24: Šah-mat

"Ako pogledaš u lice zla, zlo će da pogleda pravo u tebe."

___________________________________________

Elenor

Istog trenutka kada sam navukla crnu masku mrtvačke glave preko glave kako mi se ne bi videlo lice, a isto tako i Lukas, iskočili smo iz auta.

Automatske puške u našim rukama bile su spremne. Naši ljudi su bili na pozicijama, čula sam sve iz bubice u uhu. Vojničkim, spuštenim koracima krenuli smo u napad, pri čemu smo se razdvojili na trenutak i Lukas je krenuo sa desne strane ulice, a ja sa leve.

Tapaši Kolond je veliki lik; nismo mogli da odradimo ovo nečujno, i zato pre nego što su Tapašijevi ljudi na ulazu u zgradu uspeli da izvade pištolje iz pojaseva kada su nas videli i da pucaju na nas, Lukas i ja smo ih u isto vreme izrešetali u velikom stilu. Pucnji su se čuli na sve strane, ljudi su vrištali na ulici kao i u zgradi i staklo poslovne zgrade bilo je razbijeno zbog nas; što je opet znak pucnja bio znak za naše ljude da se pokrenu.

Nije prošlo deset sekundi kako smo Lukas i ja prešli prag zgrade, naši ljudi, Blejk, Ofelija, Najđzel i Robert su se stvorili iza nas. Takođe obučeni u crna neprobojna odela na grudima i leđima i sivim mrtvačkim glavama na licu, sa crnom kapuljačom na glavi kako se ne bi video pol napadača.

Svi smo se kretali ujednačeno, istim vojničkim pokretima, sa puškom na desnoj strani, kako se ne bi videlo ko je levak a ko dešnjak - bili smo jedno.

U centru poslovne zgrade smo se razdvojili svako na svoju stranu, a Blejk je kao što je i bio dogovor pustio muziku na zvučniku koji služi za razglas u zgradi. Bila je to Bon Jovieva pesma - Shot through a heart. Kakva ironija!

Roberta i Džakid (Lukasov pomoćnik i Najdzelova devojčica) su udružili svoje kompjuterske mozgove i koordinirali plan zgrade preko bubica u našim ušima, navodeći nas. Takođe smo imali infracrveno svetlo na očima, kako bi brže prepoznali napadača.

Sekretarice, poslovni ljudi, kupci su vrištali i bežali ka izlazu, dok ih je Ofelija puškom navodila kuda da izađu.

Najdzelov, Robertov, Blejkov i Lukasov deo plana bio je da čiste Tapašijeve ljude ispred mene, dok dolazim po Tapašija.

Lukas je otišao liftom, kako bi sredio ljude na spratu. Ja sam pošla stepenicama, Blejk je ostao u prizemlju sa Ofelijom zbog gužve sa ljudima. Robert i Najdžel su se uveliko borili sa ljudima koji su pokušavali da ih nadvladaju; leđa uz leđa.

Okrenula sam glavu i nastavila ka prvom spratu na kome sam čim sam iskoračila sa zadnjeg stepenika, naišla na dvojicu od Tapašijevih gorila. Jednog sam upucala u grudi, a baš kada je drugi krenuo da me upuca, poznati glas je povikao.

"Hej!", istrenirana gorila se nije dala pomesti pa se u sledećem trenutku našao ispred mene, sa metkom u grudima, od strane Lukasa koji ga je upucao.

Čovek je pao i otkrio mi pogled na Lukasa kojeg bih mogla da prepoznam iako je bio ceo zamaskiran i nisu mu se ni oči videle. Pitate se kako mogu da ga prepoznam? To je moj Lukas, jednostavno. Pokreti ga odaju. Pokreti upućeni meni.

"U pravom trenutku", dobacila sam mu.

"Idemo!", dodao je, a ja sam znala da se smeši. Glas ga je odavao.