The Mafia Princess: The Reunion

16: Pandorina kutija

Na dnu svakog zamrznutog srca, postoji kap ili dve ljubavi...
-zejnova, The Mafia Princess

___________________________________________

Lukas

Parkirao sam auto ispred vile Bruna Vorena.

Elenor je bez reči izašla iz auta, šepajući. Na zadnjem sedištu je sedela devojka duge tamne kovrdžave kose, sa pogledom sada uprtim u mene preko prednjeg ogledala u autu.

"Uh. Čini se da je ljuta", prokomentarisala je devojka Elenorino ponašanje. Poredpostavljam da je to zaključila na osnovu toga što je Len ćutala svo vreme tokom vožnje i kada smo stigli samo izašla i grubo zalupila vratima.

Odmahnuo sam glavom, kada se Elenor u sledećoj sekundi napolju okrenula ka nama i mahnula nam da izađemo. Ja sam izašao prvi, a devojka za mnom. Primetio sam da se Len ponovo okrenula i nastavila ka vili.

"Pokušaj nešto i..."

"... mrtva sam, znam", dovršila je devojka moju rečenicu, ujedno napravivši pištolj prstima i imitirajući kako puca sebi u glavu. Klimnuo sam na to, a onda je propustio da ide ispred mene kako bih je imao na oku.

Još uvek nisam znao ko je ova devojka, ali predpostavljam da ću sada saznati.

Uveo sam je u vilu, ujedno klimnuvši čuvarima u prolazu u znaku pozdrava, a oni su mi uzvratili. Pretresli su nas na ulazu u kuću, oduzeli nam pištolje, a zatim nas propustili.

"Gde se ja to nalazim?", upitala je mrsko devojka.

"Hodaj. Videćeš", dobacila je Elenor jer je čula, iako je bila skoro ceo hodnik udaljena od nas. Išli smo za Elenor sve do kancelarije za koju sam znao da je to kancelarija Bruna Vorena.

Len je pokucala, a trenutak kasnije se čulo odobravanje za ulazak sa druge strane. Ona je otvorila vrata uz nečujni uzdah, a onda se okrenula ka nama sa namerom da nas propusti prve da uđemo.

Ja sam pokazao devojci da uđe prva, što i jeste uradila, a ja sam onda stao i pokazao Elenor rukom da uđe. Zastala je, kada sam ja tvrdoglavo nastavio da stojim i pokazao očima da uđe prva. Popustila je i pružila korak, a ja za njom. Ja sam zatvorio vrata kancelarije i stao pokraj vrata. Čekao sam da vidim šta će da se desi.

To je bila moja taktika. Proučavao sam ponašanje neprijatelja, bez provokacija.

Posejdon je bio okrenut leđima ka nama. Gledao je kroz prozor koji se pružao od poda do plafona i odavao pogled na Los Anđeles. Ruke su mu bile prekrštene na leđima.

Elenor je grubo uhvatila devojku za lakat i naterala je da sedne na kožnu fotelju. Ova je jauknula od Leninog stiska i bučno sela.

"Dobro obavljeno ratnice", obratio se Bruno, Elenor. Onda se okrenuo ka nama.

"Bruno?!", preneraženo je uzviknula devojka na fotelji. Poželela je da ustane ali je to i uradila, ali ju je Elenor sprečila tako što joj je stavila ruku na rame i grubo je natererala ponovo da sedne.

"Bez naglih pokreta", naredila joj je Len. Uh, sviđala mi se ta nova Elenor.

I dalje je bila ona drska i gruba ali sada je delovala daleko opasnije. Videlo se na njoj da ju je zatvor promenio. Osim par novih tetovaža na telu iz zatvora i par ožiljaka koje sam mogao da vidim, fizičkih znakova na njoj nije bilo. Ali psihičkih, itekako.

Bila je jaka, ali sada je jača. Prošlo je tri godine, a meni se činilo kao da novu Elenor u opšte ne poznajem. Nije otkrivala osećanja. Lice joj je bilo poker fejs. Nisam mogao da prokljuvim o čemu razmišlja i što je najgore - nisam bio siguran da li i dalje postoje osećanja prema meni. Po onome što je odavala, izgleda da me je stvarno zamrzela.

"Novac u kešu će vam biti prosleđen po kuririma i ostavljem na pragu. Dovoljno je da budete u svojim domovima večeras. Poštujem vaše zahteve da ne uplaćujem novac preko računa", obratio se Bruno nama, "Sada možete da idete. Odmorite se i previjte te rane", pogledao je u Len, " Sada me ostavite nasamo sa svojom sestrom", naredio je, a Elenor se bez reči pokrenula i nastavila ka izlazu. Ja sam se pokrenuo za njom i u sledećoj sekundi izašao za njom.

"Sestrom? Posejdon ima sestru?", upitao sam je, pokušavajući da zvučim što manje iznenađeno.

"Kao što vidiš", hladno je odgovorila i nastavila niz hodnik.

"Čekaj, moraš da previješ tu ranu. Inficiraće se", dobacio sam za njom i ubrazao korak ka njoj. Sustigao sam je i stao ispred nje.

"Znaš, veoma si osećajan za čoveka kome je posao da ubija", rekla je, nakon što je par trenutaka ćutala i procenjivački me posmatrala.

"To samo kada si ti u pitanju", odgovorio sam, skoro šaljivo. Prevrnula je očima i pokušala da me zaobiđe ali joj nisam dao i stao ponovo ispred nje.

"Nismo završili razgovor koji smo započeli", prešao sam na temu, spustivši pogled ka njoj. S tim da je bila niža i sitnija, mogao sam lako da je priljubim uza zid i...

"I nećemo", presekla me je i pogledom i rečima i sada zaobišla pa nastavila da hoda malo šepajući od rane od noža na butini.

"Kada si takva postala?", dobacio sam za njom i misleći da mi neće odgovoriti, njen glas se trenutak kasnije začuo. Odgovorila je, ne okretajući se.

"Možda me nikada nisi ni poznavao", hladno je odgovorila i nestala niz hodnik.

Njene reči su me naterale da preispitam svoju odluku da ikada pokušam da otopim led oko nje i srušim zidove koje je sagradila  kako bi se zaštitila ponovo od mene. Elenor je bila kao prokleta Pandorina kutija.

Ako se otvori, nastaće apokalipsa.

Mržnja i hladnoća su izbijale iz nje ali moja tvrdoglavost i inat je bila veća. Ko zna, možda čak i ljubav?

Zato sam ubrzao korak i potrčao ka njoj. Prošao sam pored čuvara na ulazu i nastavio niz dvorište, kada sam je ugledao kako namerava da sedne u taksi na ulazu.

"Elenor!", povikao sam za njom, ali se nije zaustavila. Krenula je ka taksiju, a ja sam još više ubrzao. I baš kada je otvorila vrata i nameravala da uđe, ja sam stao pored nje i zalupio joj vrata ispred nosa.

Bila je umorna, izmoždena i sva u krvi. Video sam da je na ivici živaca i da joj je raspravljanje sa mnom poslednje što joj treba.

"Želim pola sata. Pola sata sa tobom, da ti objasnim zašto sam uradio to što sam uradio. Zašto sam otišao. Želim pola sata, da ti dokažem da su moja osećanja ista kao i prvog dana kada sam te video", rekao sam joj iskreno, "Ako i dalje nakon toga misliš da sam govno, neću ti više stajati na putu. Obećavam", rekao sam naposletku.

Posmatrao sam njenu reakciju, ali nije bila iznenađena. Umorno me je pogledala u oči i protrljala čelo. Izgledala mi je kao da razmišlja da li da nastavi da ka imaginarnoj provaliji ili da u istu skoči zajedno sa mnom.

"Zašto imam osećaj da ću se kajati posle ovoga?", rekla je sebi, tiho.

Onda je podigla pogled ka meni i progovorila.

"Dobro. Ali samo pola sata. Nakon toga, nestaćeš iz mog života kao da te nikada nije ni bilo", rekla je čvrsto, "Jasno?", dodala je, a ja sam je propustio da uđe u taksi.

"Videćemo u vezi toga", rekao sam sebi, a osmehom, a ona to nije čula.

Onda sam ušao u taksi, sedajući pored nje, dok je ona davala vozaču adresu svog stana.

Osmehnuo sam se sam sebi. To je bilo sve što mi je potrebno.