The Mafia Princess: The Reunion

21: Iz pepela

"U tome je bila sva moja ljubav prema životu. Tiha žudnja za onim što će mi možda izmaknuti; gorčina prikrivena zanosom."
Albert Kami

___________________________________________

Elenor

Sadašnjost

Moje cipele su škripale pod mojom težinom dok sam koračala polumračnim hodnicima Posejdonove vile.

Tri dana je prošlo od kako sam se sastala sa starom ekipom. Ispravka - ekipa plus Lukas Barker. Lukas nikada nije bio moja ekipa; samo čovek koga sam jednom davno volela i na koga sam mislila da mogu da računam.

Tri dana je bilo zatišje.

Tri dana je prošlo u tišini i taman kada sam pomislila kako nešto nije u redu i da Posejdon nešto sprema; ispostavilo se da je tako. Zvao me je danas i prva rečenica koju je izustio bila je: "Dođi u vilu. Zadatak te čeka."

I evo me. Koračala sam kroz hodnike njegove vile, prolazeći pored uglednih skupocenih vazni i slika u hodniku. Sve je bilo tako hladno i bez dodira... izgledalo je kao da je svetlost ugašena. Poput onog zamka u kojoj živi zver koji je u stvari princ i čeka svoju jedinu pravu ljubav.

Ekipa i ja smo se dogovorili da nakon razrade plana, svako ode na svoju stranu ali da budu u blizini Los Anđelesa. Kao ekipa smo mnogo upadali u oči, a Lukas i ja (pošto radimo za istog čoveka) nismo mogli da dopustimo da u isto vreme odsustvujemo sa posla i pružimo Brunu Vorenu da sumnja u nas. Zato smo se vratili na svoja uobičajena mesta, sve dok dođe trenutak da se ponovo vidimo.

Znala sam da me ekipa neće izdati. Pored nagrade koja ih na ovom putu čeka, tu je ona stvar... lojalnost. Mi smo ljudi odbačeni od sveta, imamo samo jedno drugo, ali pre svega... mi smo jedna porodica. Jedna disfunkcionalna porodica koja ne deli krv jedno s drugima ali smo porodica koja bi dala živote jedno za drugo.

Imali smo svoje uspone i padove i cela stvar se rasturila kada sam ja pala i otišla u zatvor ali sada sam tu. I nameravam da ponovo okupim svoju porodicu.

Jer sam konačno videla svetlo na kraju tunela.

Prošla sam pored tamnih drapera na prozorima koji su sprečavali dnevnoj svetlosti da uđe i otkrije tamne podne pločice. Nastavila sam kroz hol kuće, penjući se mermernim stepenicama koje u dnu imaju dva lava sa obe strane. Skrenula sam hodnikom do njegove kancelarije.

Vrata iste su bila u zidu od oplate i ako bi ih neko tražio, ne bi ih našao osim ako bi znao šta tačno traži. A ja sam znala. Siva vrata bila su nevidljiva za onoga ko nije znao šta se tu krije. Pokucala sam dva puta ravnomernim kucanjem i kada se iza vrata čulo tiho "uđi", otvorila sam vrata.

Kao i uvek, očekivala sam Posejdona u odelu, za svojim stolom od mahagonija u njegovoj udobnoj skupocenoj stolici kako ispija konjak, viski ili bilo koje od njegovih alkoholnih pića u kristalnoj čaši obavijenoj njegovim prstima i posmatra prizor Los Anđelesa koji se otvoreno pružao iz njegove sobe. Umesto toga, zatekla sam ga kako sedi, sa nadlakticama na stolu i prstima ispreplitanim do brade. Oči su mu bile fiksirane na meni kada sam ušla.

Dok je ispred njega stajao Lukas.

Poput istreniranog vojnika, Lukas je stajao nadomak njegovog stola, rukama dole prekrštenim i pogledom fiksiranim za glavu bika koja je bila prikačena za zid. Od kako sam ušla, ni jednom me nije pogledao. Skoro da je ličio na jednog od Posejdonovih čuvara koji poput robova stoje kraj vrata i ni ne pogledaju me kada prođem kraj njih. Pogled mu je bio taman, hladan i strogo poslovan.