Daljina među nama

Prolog

Atea

Sve u ovom životu ima cenu, nešto platiš odmah a nešto kasnije. Kada sam počela da pišem ovaj dnevnik nisam tako razmišljala, jednostavno život je bio lepši a mogućnosti neograničene. Sada su moje mogućnosti svedene na jednu, ceh. Plaćam ceh svoje nepromišljenosti i naivnosti, suluda verovanja dovela su me do grube istine, svet nije ružičast. Nemojte me pogrešno shvatiti moj svet nije crn, samo ga jasnije vidim, donosim promišljene odluke i nikad više ne sečem a da nisam prethodno tri puta izmerila.

Moja inteligencija je veća nego nivo moje društvenosti, to je cena koju plaćam svakog dana za svoj mozak. Nije lako kada si najpametnija osoba u prostoriji, čak i najbliži ti zavide, posmatraju te kao čudaka, ne umeju sa tobom i zbog toga te izbegavaju. Pokušala sam da se normalizujem, da se družim sa običnom decom, pohađam normalnu školu, imam prijatelje . . . Nakon previše neuspeha prestala sam da se trudim i okrenula sam se svom obrazovanju, ono me nikad nije izneverilo.

***

Kao i uvek kada sam u biblioteci izgubim se, vreme tada prestaje da teče a knjige su za mene neki potpuno drugi svet. Nakon što sam se odlučila za Frojda idem ka svom stolu ali on je već zauzet. Klinac od nekih sedam-osam godina čita nešto iz algebre i istovremeno igra šah sam sa sobom. Hm, pažnju mi privlače i tri muškarca, dvojica sede za jednim stolom a jedan sedi sam i čita novine, ne vidim mu lice.

Dok razmišljam šta da radim klinac matira sam sebe, ali skoro, promenim mišljenje i krenem ka njemu. Proučim tablu i zaštitim kralja, dečak podigne glavu i u njegovim nebo plavim očima vidim sebe. Izvila sam obrve i mali je prihvatio izazov.

- Matiraću te u dva poteza – kaže na savršenom mandarinskom jeziku. Impresivno.

- Ne donosiš odluke pre nego što proveriš protivnika – odgovorim mu istim jezikom i on se iznenadi.

Vrati pogled na tablu i pomera kraljicu.

- Jesi li siguran? – pitam ga a on zastane u pola pokreta ali se predomisli i ipak me napadne. Hm, zelen je. Oborim mu kralja i gledam kako brzo uviđa svoju grešku. Nije trebalo to da uradim ali svet je okrutam prema deci sa visokim IQ, što pre to nauči biće mu lakše u životu, to je realna činjenica.

- Neuspeh je uspeh ako iz njega nešto naučimo.

- Malkom Forbes – pogodio je citat.

- Bilo da mislite da možete, ili mislite da ne možete, u oba slučaja ste u pravu.

- Henri Ford – citati su moja strast.

- I ovo je moj sto – kažem na engleskom i mali ustane bez pogovora.

- Hvala na lekciji.

- Uvek.

Mali mi je uputio kulturan osmeh i sakupio svoj šah i knjigu, krenuo je ka izlazu u tišini a dva muškarca su krenula za njim. Hm.

Leo

Sve u ovom životu ima svoju cenu, ništa, ali ništa nije besplatno. Ja volim da platim svoj ceh ali zato volim i da naplaćujem.

Podignem glavu i uočim svog sina, uzeo je šahovsku tablu i krenuo u biblioteku, skoro mesec dana odlazi u isto vreme i vraća se opušten. Volim svog sina, on je moj ponos, moj život i moje sve, ali nisam siguran da on razume koliko mi znači. Moj sin Noa je autističan, ne razgovara ni sa kim i ne interesuje ga ništa osim knjiga i šaha koji igra sam sa sobom. Ali njegov autizam nije kao kod ostale dece, spolja je sasvim normalan, sam se hrani i veoma je sposoban, ne ispusta neartikulisane zvukove i nema histerične ispade. Ne znam šta više da uradim niti na koji način da mu se približim.

***

- Leo – Miša, čovek kome najviše verujem, moj prijatelj i moja desna ruka pruža mi fasciklu.

- Istražio si je?

- Naravno.

- Hvala ti prijatelju.

- Znaš koliko volim Nou, ništa mi nije teško za njega.

- Znam – uzeo sam fasciklu i pripremio se da u svoj život i život svog sina uvedem treću osobu.

Naime, pre skoro mesec dana momci su mi rekli da je Noa razgovarao u biblioteci sa jednom devojkom i igrao šah sa njom, umalo nisam pao od stolice. Moj sin ne razgovara ni sa kim, nema prijatelje i ne voli puno ljude, ne voli čak ni našu kuvaricu, zato sam odlučio da vidim šta se to dešava.

Njihov ritual obavlja se tri puta nedeljno i uvek u isto vreme, razgovor, šah i hrana, a moj sin nakon vremena provedenog sa tom devojkom izgleda preporođeno.

Nisam dobar čovek ali sam dobar otac, zato sam odlučio da pronađem tu devojku i ponudim joj posao, jednostavno je, ako nešto prija mome sinu to će i dobiti pa makar to bila i devojka koja ima završena tri fakulteta, govori sve žive i nežive jezike i radi sa nadarenom decom.

Očekivao sam da ugledam sliku zapuštene devojke sa cvikerima ali umesto toga na slici je bila prelepa žena crne kose, zelenih krupnih očiju i jasnog stava.

- Koji kurac? – da nije Miša slikao neku manekenku iz onih njegovih časopisa?

Zatvorio sam fasciklu i ustao. Vreme je da upoznam ženu koja je očarala mog sina.