Daljina među nama

25

Leo

Atea je napokon počela da diše normalno i prestala je da plače. Ovo je prvi put da je vidim ovako ranjivu.

- Molim te nemoj više nikad da me ostaviš – progovara.

- Nikad te ne bih ostavio.

- Ali jesi. Bio si ovde ali nisi bio tu.

- Bio sam u komi – toliko je slatka.

- Ni koma ne dolazi u obzir - uspravila se i pogledala me ozbiljno.

- U redu draga.

- Ozbiljna sam. Ja . . . nisam mogla da dišem bez tebe. Znam da nije logično ali čitavo telo me je bolelo za tobom. Molim te . . . umri nakon mene.

- Dovoljno je da kažeš da me voliš.

- Ne, nije dovoljno jer ljubav nije dovoljno jaka da izrazi moje emocije, ovo je više od ljubavi. Molim te kaži mi da me razumeš.

- Razumem te i nikud ja ne idem – ludo moje.

- Obećavaš?

- Obećavam.

- I umrećeš nakon što ja umrem?

- Zašto?

- Pa da ne bih ja patila za tobom, kunem ti se ako umreš pre mene pronaći ću način da te oživim.

- U redu, dođi – privlačim je na svoje grudi.

- Ludo moje – prošapućem tiho.

. . .

Sedim već pola sata i slušam šta mi pričaju Noa i Atea, jedino što sam razumeo jeste Joana, razumeo sam i ostalo ali ovo je bilo najupečatljivije.

- Rešiću ja to – obećam im. Rešiću tu ludaču.

- Ali tata . . .

- Noa obećavam, dođi ovamo.

Poslušao je i popeo se kod mene u krevet.

- Molim te tata nemoj da umreš – rekao je oprezno.

- Šta je sa vama danas? Neću da umrem sine.

- Ali bio si u komi danima.

- Znam sine.

Ja sam srećan čovek uz ovakvu porodicu. Imam ženu i sina koji me vole i hvala Bogu preživeo sam udes, možda do sada nisam bio u potpunosti svestan šta imam pored sebe ali u ovom trenutku . . . ja sam jedno srećno kopile.

. . .

- Pronašao si je? – pitam Mišu jer ne verujem šta mi govori.

- Jesam, čoveče pobegla je na drugi kontinent zbog tebe, Australija, pa tamo je puno zmija.

- Neka beži, angažuj Lijama, ne pitam za cenu. Želim da se pismeno odrekne Noa.

- Moja je ne bini.

- Mišo ovo mi je važno, ukoliko mi se nešto dogodi želim da Noa ostane sa Ateom.

- Brate, to je gotova stvar sada kada znam gde je.

- Hvala ti brate.

- Uživaj sa porodicom.

- Hoću.

Prekinem vezu i izađem iz kabineta.

- Noa, šta radiš?

- Slažem domine.

- To vidim ali . . . zar po celoj dnevnoj sobi? – gde da prođem?

- Nacrtao sam ti mapu za prolazak – pokazuje mi prstom.

- Vidim. Gde je Atea?

- Ne znam. Mama! – prodrao se.

- Mogao sam i ja da viknem.

- Zašto nisi?

- Hej . . . domine? Ponovo? Šta sam ti rekla za dnevnu sobu?

- Znam ali daj mi još minut.

- Samo minut.

- Hvala.

Za tačno minut naređao je preostale domine i odmah ih srušio. Imam nekog zadovoljstva u ovome.

- A sad ih sakupi – Atea naređuje.

Izdahnuo je ali je poslušao.

- Ovo će potrajati. Jesi li za limunadu?

- Uvek – nasmejem se i krenem za njom.

. . .

- Imaš li bolove?

- Nemam i prestani to da me pitaš, dobro sam.

- U redu, samo imaš onu facu.

- Koji facu?

- Ne znam, onu.

- Šta kažeš da odemo nekud na odmor? Na par dana ne moramo dugo.

- Mogli bismo ali samo na par dana, škola.

- Odlično.

- Mama, tata objaviće moj rad – Noa je istrčao u dvorište sa telefonom u ruci.

- To je odlična vest, čestitam – Atea ga grli.

- Čestitam sine, ponosan sam na tebe.

- Hvala, idem da javim dedi.

- Stvarno je genije zar ne? – pitam više sebe.

- Naravno – Atea je uzela svoju limunadu i navalila se na mene.

- Jeste – poljubim je u čelo i zažmurim.

. . .

- Šta je ovo? – gledam u svoju sliku koju sam izvukao ispod Ateinog jastuka, sva je zgužvana.

- Tvoja slika – kaže morno dok se skida.

- Vidim. Šta si radila sa njom?

- Spavala sam sa njom.

- Zašto? - nasmejem se. Želim da čujem kako to izgovara.

- Zato što ti nisi bio tu.

- Aha, i da li me je dostojanstveno zamenila?

- Naravno da ne, to je slika. Ona me ne grli.

- U redu je da priznaš da sam ti nedostajao.

- Nedostajao si mi. Mnogo. Ja . . . toliko sam se navikla na tebe da mi život bez tebe izgleda pusto.

- Dušo moja – privučem je u svoj zagrljaj.

- Hvala ti što me trpiš.

- Hvala tebi što činiš moj život vrednim življenja.