Daljina među nama

6

LEO

- Ne mogu da ga pronađem – Marta me obaveštava.

- Kako to misliš ne možeš da ga pronađeš? – treba da duva svećice na torti.

- Nema ga nigde, sve sam proverila.

Ostavljam je i krenem da tražim Nou.

Sve sam uzburkao, svi gosti ga traže, obezbeđenja ga traži, posluga ga traži, svi. Čak sam i policiju obavestio.

- Brate sve smo okrenuli – Miša me obaveštava.

- Ljudi su nervozni, žele da odu kući - Filip upada.

- Niko ne mrda dok ne pronađem sina! Gde je Joana?

- Tu je sa sestrom.

- A Atea?

- U dnevnoj sobi.

- Šta radi tamo? – ostavljam ih i krećem ka njoj.

Žena ladno čita novine. Digla mi je pritisak preko gornje granice.

- Noa je nestao – kažem grubo.

- Ne može da nestane, pogrešan termin.

- Kakav termin ne mogu da ga pronađem – uzeo sam joj novine.

- Da li znaš gde je?

- Ne, i trebalo bi da krenem kući, ova zabava je užasna.

- Čuješ li ti mene sin mi je nestao?

- Pa da si slušao šta ti govori možda bi bio ovde! – povisila je ton.

- O čemu to govoriš?

- O ovome što si organizovao za njega. Gurnuo si ga u nepoznato i očekuješ da sve bude u redu.

- To je rođendanska žurka!

- Za dete koje si do juče smatrao nesposobnim! On ne poznaje ove ljude niti decu.

- Sve ih poznaje, ovde su svake godine za njegov rođendan.

- Ne, ovde su za rođendan retardiranog deteta! – izdrala se na mene i soba je počela da se puni.

- Gde mi je sin? – pita Joana.

- Verovatno čeka sve vas divne ljude da ga pronađete.

- Atea, ako znaš gde je reci mi! – već gubim strpljenje.

- Ne znam gde je, ali neće se pojaviti dok svi ne odu.

- Kako znaš?

- Isto bih ja uradila.

- To je glupo, zašto je uopšte slušaš? Možda ga je neko oteo – Joana me hvata za ruku.

- Vi ne shvatate zar ne? – Atea vrti glavu.

- Šta?

- Noa vas ne želi ovde, nikog, a pogotovu ne želi ženu koja ga je rodila. Zato vam predlažem da kao njegovi roditelji izvagate najbolju opciju za njega ili ću okrenuti nekoliko brojeva i uzeću vam dete.

- O čemu ti pričaš? On je moj sin! – šta ona umišlja?

- Onda se ponašaj kao njegov otac i slušaj ga. On nije obično dete, niti će ikad biti, ako ne možeš to da razumeš nikad nećeš dopreti do njega – okrenula se i izmarširala iz sobe.

- U kurac. Mišo izbaci sve napolje! – viknuo sam. Moram da opozovem policiju.

***

Kiša lije napolju a ja, Miša i Atea sedimo u dnevnoj sobi. Mora da sam lud što verujem da će mi se dete samo tako pojaviti ali ova žena preko puta mene je ubeđena u to a ja joj verujem. Zašto ga nisam slušao? Ne znam šta ću raditi ako ga ponovo ne vidim, on je moj sin.