Otrov I Lek✅- (Skraćena Verzija)

Moj Otac

Brett

Odrastao sam u finoj porodici. Čovek koga sam  smatrao ocem, bio je lekar po struci, pa otud' i moja želja da postanem hirurg. Imao sam 14 godina kada se razboleo i vrlo brzo je umro.

Majka, Bill i ja smo ostali sami. Živeli smo skromno, ali srećno. Srećno, sve dok jednog dana majci nisu pronašli tumor. Nije bilo nade da se spase.

Jednog dana, ušavši u njenu bolničku sobu, ugledao sam meni nepoznatog čoveka, odmah pokraj njenog kreveta. Lice moje majke je bilo uplakano, dok se na licu tog čoveka videla ljutnja. No, onog trenutka kada me je ugledao, ta ljutnja naprosto nestaje. Njegove oči, koje su do maločas streljale moju majku postaše nekako suzne i na licu mu se pojavi blagi osmeh.

-Ovo je on? Upita moju majku.

-Da, ovo je Brett, reče ona.

-Brett! Pozva me majka i ja priđem krevetu, uhvatim je za ruku i dalje ljut na ovog čoveka koji ju je toliko uznemirio.

-Trudila sam se kroz život da obezbedim sve najbolje tebi i tvom bratu. Znam da smo vas lepo vaspitali i da ste za sada na dobrom putu. Žao mi je sine, što ti jedno nisam rekla. Znaj da sam samo želela da te zaštitim...
Mike, nije bio tvoj otac. Tvoj pravi otac je ovaj čovek ovde. Nadam se da ćeš ga prihvatiti kada mene više ne bude bilo, jer sem njega i Billa ti niko više ne ostaje. Molim te, oprosti mi, verovala sam da je bolje da ne znate jedan za drugog.

Čuvši to, istrčao sam kao lud iz bolnice. Plakao sam kao nikada do tada. Sve što sam mislio da jesam - srušilo se. Sve što sam mislio da imam - bila je laž. Rečima ne mogu da opišem tugu koju sam nosio u srcu. To saznanje mi je promenilo život. Lutao sam po gradu jedan ceo dan, sve dok me George, moj pravi otac nije pronašao u parku i saopštio da mi je majka te večeri umrla.

Nikada sebi nisam oprostio to, što u njenim poslednjim trenucima nisam bio sa njom. Voleo sam je više od života. Njena muka i borba da od mene i Billa napravi ljude je bila neopisiva. Žena koja mi je dala život je tog dana nestala. 

Prihvatio sam Georgev predlog i uselio se u njegovu vilu, ali pod uslovom da sa mnom pođe i moj mlađi brat. Iz početka nije bio voljan da ga prihvati. George je ponudio novčanu pomoć za Billa, ali sam ga vrlo brzo podsetio da je Billov otac i te kako brinuo o njegovom sinu, to jest meni, ne praveći razliku među nama, te da to isto tražim i od njega, ako me želi u blizini.

Prihvatio je to i vrlo brzo, Bill je postao desna ruka mom ocu.

Moj otac je želeo to mesto za mene, ali novac i moć mene nisu interesovali.

Nažalost, Bill je bio naivan. Odmah mi je bilo jasno da kamere po kući nisu samo radi lopova i da telohranitelji oko nas nisu samo radi bezbednosti. Znao sam da poslovi mog oca nisu nimalo bezazleni i zato sam se klonio toga. Dok sam se ja držao podalje, Billa je taj svet privlačio poput svetla leptira.

Tu sam upoznao i Barbaru. Ćerku poslovnog partnera mog oca. Razmažena bogatašica koja je morala da ima sve što poželi. Posle gotovo dve godine njenog navaljivanja, shvatila je da me nikada neće imati. Barbara se onda okomila na Billa. Valjda je mislila da će mi se time osvetiti. Bill se uskoro zaljubljuje u nju, ali kamo sreće da je ostalo na tome…

Večeras me je otac sačekao ispred kuće. Po prvi put video sam preteće lice svog oca, ovoga puta upućeno meni.

-Šta radiš ovde? Pitao sam.

-Došao sam da vidim šta tj.koga kriješ, Brett. Barbara je očajna, a i priča se po klubu kako trčkaraš za nekom plavušicom. U početku sam mislio da je još samo jedna, nova glupačica, koju interesuje tvoj novac, ali sada uvideh da je mala slikarka itekako zanimljiva i pametna. Nadam se da si dovoljno pametan i ti. Imamo dogovor i biću jako razočaran ako ga prekršiš. Valjalo bi da tu odluku i izbor ne moram ja da ti donesem… Sine.

Rekavši to ušao je u svoj auto i otišao. Srce je lupalo kao ludo. Strah za Amyino dobro me tera da potrčim ka kući što brže mogu. Ako je mogao meni da preti, šta tek može njoj da uradi. Kada sam je ugledao onako uplašenu na stepenicama, izgubio sam kontrolu nad sobom. Nisam razmišljao šta govorim i eto, plašeći se da je on ne otera i da je ne povredi, ja sam bio taj koji je povredio... Ali, ne dam joj, ne dam da ode! Znam da bih trebao, znam da moram da je pustim, ali se ipak nadam da će mi onaj detektiv pomoći i dajem nam vreme, vreme koje nemamo. Verujem u nas. Verujem u ono što nas čeka na kraju ove bitke. 

Čuvši moje reči o tome da smatram da je moj otac opasan, Amy staje sa pakovanjem. Vidim da je zbunjena, uplašena. Prilazim joj polako. Stajem ispred nje. Gleda me i ne progovara, a onda me samo jako zagrli oko struka i ja ponovo počnem da dišem. Duboko uzdahnem, zatvorim oči i ljubim je u teme.

-Želiš li da odemo par dana negde na odmor?

Odvaja se od mene i gleda me onim njenim nebesko plavim očima, punim suza, pa samo klimnu glavom i opet se nasloni na mene.

Znam da moram da je ostavim, ali ne mogu još.