Otrov I Lek✅- (Skraćena Verzija)

Povratak Na Početak

Sklopio je svoj kišobran pa zajedno sa mnom nastavio da gleda nemirnu reku pred nama. Čekajući da započne razgovor postajem još nervoznija. Napokon reče:
-Znate Amy, zaista sam vas pustio da uživate. Mislim na Vas i mog sina. Brinuo sam, donekle, videvši njegovu  zainteresovanost za Vas… Ipak… Moj sin je čovek od reči i ponosan sam na njega. Još pre Vas, obećao je da će se oženiti Barbarom i Lisi obezbediti pravi dom. Ono što me sada brine je to, što umesto da se spema za svoje venčanje, on traži Vas.

Čuvši to, naglo podignem pogled ka njemu.

-Ali se ne nadajte, zlobno doda, pa stade da gleda u mene tim đavoljim očima.

-Nećete ništa reći, pita me sa zadovoljnim osmehom na licu.

Ako sam se nekad i plašila ovog čoveka, sada ne marim. Ja sam samo ljuštura onoga što sam bila. Ne može me povrediti više nego što je njegov sin.

-Imam jedno pitanje, kažem mu prkosno ga gledajući.
Vidim začuđenost na njegovom licu. Mislim da nije očekivao da ću se odvažiti i išta reći.
-Izvolite, pomalo nesigurnim tonom izgovara.
-Koji je Vaš interes u svemu ovome? Koliko znam, Vi niste bili Bilov otac i Lisa nije Vaša unuka. Da se ne lažemo, ne delujete mi kao neko kome je do ikoga stalo, pa čak ni do sinovljevih želja, kojih ste svesni. Ni Barbara Vam nije ništa, u suprotnom bi udajom za Bretta napravili incest. Dakle, ne razumem toliku Vašu brigu i želju da Brett ispuni obećanje?
U prvi mah, od njegovog pogleda mislila sam da su mi dani odbrojani. Usudila sam se da zavirim gde mi očigledno nije bilo mesto. A onda se njegove usne nakriviše u osmeh. Celo telo poče da mu se trese od smeh, dok sam ga ja začuđeno gledala ne očekujući ovakvu reakciju. Ubrzo se smiri i kroz osmeh mi odgovori.
-Vrlo ste pronicljivi Amy. U nekom drugom životu možda bih i voleo da imam nekog poput Vas na svojoj strani. Rećiću Vam samo ovo: Brett želi Lisu kraj sebe, Barbara Bretta, a ja imam sasvim treći razlog za sve to.
Rekavši to, ustane sa klupe, pružajući mi parče hartije i doda:
-Bilo je lepo ispričati se sa Vama, ali sada moram da Vas zamolim da odete iz grada. Zauvek gospođice. Kao što vidite, bio bih Vam veoma zahvalan, reče i ode.

Narušivši mi mir koji sam ovde došla da potražim, svojom ogavnom pojavom i ponudom, Brettov otac ode, upućujući mi nimalo bezazlene poglede. Mrak je polako počeo da pada. Nije mi smetala ni kiša, ni vetar, ni hladnoća. To što sam gledala i videla spolja, odgovaralo je onome što sam osećala iznutra. Tamu, prazninu, bol…
Polako krenuh ka svom stanu, vukući se poput zombija. Ni sama ne znam kako sam se našla u svom krevetu.

Jutro je. Budi me zvonjava telefona i svetlost koja prodire spolja. Grudi mi steže jak bol. Zatvorim oči, želeći da umrem istog trena. Suze kreću same od sebe. Ne trudim  se da ih zadržim. Telefon zvoni i dalje. Ne želim ni sa kim da razgovaram. U trenutku, krenem da odbijem poziv i vidim broj svoje sestre. Moram joj se javiti.
-Ann? Blago se nakašljem da pročistim grlo promuklo od plača.
-Amy...Amy… Začu' se očajni glas moje sestre i to me trgne iz mog ponora.
-Ann, šta se dešava, pitam uplašeno, naglo ustajući sa jastuka.
-Mama Amy... Moraš da dođeš. Mama … O Bože…
Kroz suze mi govori, pojačavajući mi bol.
Telefon mi ispada iz ruku. Soba se okreće, dok u ušima čujem nenormalno zujanje.
…............................................................

Budim se. Nepoznata soba. Po mirisu bih rekla bih da sam u  bolnici. Kako sam dospela ovde? Šta se dogodilo? Tuga mi opet pritisne grudi, setivši se svega a pogotovu Anninih reči. Moram se odmah vratiti kući.
U tom se začuje otvaranje vrata. Candy vrisnu ugledavši me.
-Dušo... Znaš kako si nas uplašila?! Doveli smo te u zadnji čas.
Zadnji čas, za šta?
Počinje da plače i viče:
-Ubiću ih obojicu, govori mi misleći na Bena i Bretta.
Grli me jako pa sedne na stolicu kraj mog kreveta, držeći me za ruku. Nađem snage i blago joj se nasmešim.
-Ostavi se toga Candy, sama sam birala. Stegnem joj ruku tražeći snage da priznam istinu.
-Tvrdoglavo sam sledila svoje želje i inat, ignorišući sve znakove i upozorenja. Sama sam kriva, niko drugi Candy.
Na vratima tada ugledam Mary i Stiva.
Moram da se izvinim Mary. Ne sumnjam da će Barbara "lepo" izreklamirati njihov salon.
-Mary, žao mi je ako sam upropastila posao, ali nisam mogla to da uradim… Spuštam glavu i suze opet kreću. Pred očima mi je vesela Barbara u venčanici.
- Ne Amy, ne brini. To je nebitno. Imaš bitnije stvari o kojima moraš da brineš. Svo troje se čudno pogledaše.
-Zašto sam ovde, pitam zbunjeno.
U tom trenutku ulazi doktor.
-Gospođice Bennett, moramo ozbiljno da popričamo!
…………………………………………………………….

Dok čekam ukrcavanje za svoj let i povratak kući, društvo mi prave Mary i Candy. Silno će mi nedostajati ove devojke. Nikada nisam imala prijatelje poput njih dve. Na žalost, neko vreme neću biti u mogućnosti ni da komuniciram sa njima, što nas sve tri žalosti, još više. Ali, tako je najbolje. Moram da se sklonim.
-Piši nam! Javi se! Candy govori, šmrcajući u maramicu.
-Javiću vam se, ne brinite. Neću vas zaboraviti! Samo da se skrasim na neko sigurno mesto.
Klima glavom nastavljajući da rida, terajući i meni suze na oči. Grlim je jako. Nedostajaće mi njene ludosti, njena ishitrenost, njeni ispadi. Zbog nje sam umela da se smejem, dok me usta ne zabole.
Okrećem se ka večito smirenoj Mary. Njena blagost u govoru i držanju, smirivala je svaki moj nemir. Bila je sušta Candyna suprotnost. Osećala sam da iza te smirenosti leži neka tužna priča, ali se nikada nisam usudila da pitam.
Pozivaju se putnici za moj let i ja ih još jednom silno grlim i ljubim.
Čekiram kartu i nastavljam dalje. Još jednom se osvrćem da im mahnem, dok mi suze mute vid. Bacim pogled na hol, ne bih li ga možda ugledala, ali i poslednja nada me napusti, kada shvatim da ga nema.
Sklopim oči i duboko uzdahnem.
-Gotovo je Amy. Tvoje životno putovanje je gotovo. Vraćaš se na početak.
Dok se krećem ka avionu, neko me hvata za ruku. Okrenem se i ugledam Stiva.
-Idemo Mrvice. Vreme je da se iskupim. Ja te neću ostaviti samu u ovome. Obećavam.
Pogledam ga zahvalno, pa naslonim glavu na njegovo rame.
Avion poleće. Odlazim! Kroz glavu mi kruže reči pesme Is’not goodbye-Laure Pausini.

Srce mi poručuje da ovo,

NIJE ZBOGOM!!!