Otrov I Lek✅- (Skraćena Verzija)

Susret

AMY

Udaram ovu vreću, već sat vremena. Boli me svaki mišić. Svaka kost na šakama. Ne prestajem. Nastavljam dalje. Kao da ću svim naporom koji ulažem i bolom koji osećam od iscrpljenosti, oterati ovaj teret sa svoje duše.

-Wow, wow... Ne bih voleo da sam na mestu te vreće.

Na vratima ugledam nasmejanog Stiva.

-Moram! (bam) Da! (bam) Izbacim! (bam) Ovo! (bam) Iz sebe! (bam, bam)

Prilazi mi i hvata me za ruku.

-Amy stani. Ne opterećuj sebe više... Smislićemo nešto... Ne brini toliko.

Pogledam ga. Znam da želi da mi pomogne, ali mi njegove reči ne pomažu. Nije u mojoj koži, ne zna kako mi je.

-Želim da ovo rešim što pre. Želim da vratim taj novac i skinem ovat teret sa vrata, ako je ikako moguće. A opet, šta ako onda krenu da me traže? Ne želim da nas nađu. Ne želim više ništa da imam sa Wilsonovima.

Odlazim i uzimam flašu sa vodom. Pogledam se u ogledalo. Užasnuta svojim izgledom podivljale zveri okrenem se ka Stivu.

-Možeš li odneti sliku u galeriju? Danas nisam voljna za šetnju.

-Naravno! Svakako idem do grada.

Dve nedelje kasnije

Po ko zna koji put za ove dve nedelje vrtim snimak video nadzora iz galerije, na kome je Brett. Sarah je rekla Stivu da je u radnji bio gospodin, koji je insistirao više nego iko do sada, da sa mnom stupi u kontak. Stiv je bio sumnjičav, pa je vratio snimak kamera i prepoznao ga. Nakon dva dana rešio je da snimak pokaž i meni.  

Čim sam ga ugledala, srce je zadrhtalo. Smejala sam se sa suzama od sreće što ga opet vidim nakon toliko vremena i tuge što ga još uvek toliko volim. Ni sama ne umem da opišem kako se osećam. Bila sam srećna što je prepoznao moje radove. Očekivala da će se vratiti, maštala sam o tome da me pronađe a u dubini duše strahovala sam od ponovnog susreta.

Sve ove godine nosila sam teret na duši  zbog novca Georga Wilsona. Nisam mu dugovala taj novac, ali nisam ga ni želela.

Dala sam sve od sebe u protekle tri godine da  sakupim što više novca i vratim ga, samo nisam znala kako, a da to bude bezbedno za nas.

Izlazim na teresu. Sunce polako zalazi. Gledam u more koje je sve ovo vreme gasilo vatru u meni i osluškujem talase koji me umiruju.

-Hej Mrvo, ja idem. Začujem Stivov glas iza sebe. Prilazi i grli me obema rukama.

-Važi, hvala ti, naslanjam glavu na njegovo rame.

-Ne zahvaljuj se. Znaš da mi nije teško.
Ljubi me u čelo i odlazi. Čujem njegov automobil kako se udaljava.

Ruke obavijam oko sebe. Toplo je, ali me jeza hvata. Vruće mi je, a koža mi se ježi. Postajem jako uznemirena. Čujem opet automobil. Mora da je Stiv nešto zaboravio. Pogledam ka prilazu, ali umesto Stivovog automobila parkiraju se dva crna džipa.

Uplašena sam. Krećem ka kući i razmišlajam samo da li imam vremena da se zaključam i pozovem Stiva, pre nego što se popnu gore. Vidim da iz jednog automobila izlazi krupan čovek u crnom odelu i kreće ka zadnjim vratima. Automatski, ubrzam korake.

-AMY STANI!!!

Od tog glasa zadrhtim i stanem kao ukopana. Ne usuđujem se da pogledam. Ma koliko se spremala za ovo, nisam spremna... nikada neću bii spremna.

Skupim snage i okrenem se.
Bože! Jesam li ga zaboravila ili se toliko promenio? Stoji naslonjen na automobil. Desna noga prebačena preko leve. Ruke prekrštene na grudima. Bela košulja malo raskopčana, uvučena u sive pantalone. Rukavi blago podavijeni. Neobrijan i sa razbarušenom plavom kosom, izgledao  je predivno, moćno, opasno i sexy istovremeno.