Otrov I Lek✅- (Skraćena Verzija)

Boston

-Hoćeš li prestati da se duriš? Iznervirano se obraćam Brettu.

Od sinoćne scene gotovo da i ne razgovara samnom. Čim je Stiv otišao, pozdravivši se sa nama, došao je po Williama. Ispunio je svoje obećanje, okupao ga i uspavao. Popevši se na sprat, nakon pospremajna, zatekla sam ga kako spava. Pomalo razočarana, jer nisam planirala da nam se dan ovako završi, legla sam pored njega. Očekivala sam da će se probuditi osetivši me kraj sebe ali nije. Sačekala sam još koji tren, no ni makac. Prstima sam šarala po glatkoj koži njegovih ramena, ali uzalud. Na kraju mi ništa drugo nije preostalo nego da ga zagrlim i nadam se da će ga ljutnja proći do jutra. Prislonivši nos u udubljenje njegovog vrata udisala sam njegov miris i tako zaspala.

Naredno jutra probudila sam se ponovo sama u krevetu. Njegovo neraspoloženje nije prestajalo ni kasnije tokom prepodneva. Te sam zato na ivici nerava, dok čekamo ukrcavanje na naš let.

-Prestaću… Samo me nervira ON i činjenica da je uvek tu, da ste toliko povezani, da se meša u sve vezano za vas!!! Ispuca sve iz sebe, odjednom.

-Normalno je da brine, brinuo je o nama sve ovo vreme.

-To je trebalo ja da radim ali si ti otišla sa njim.

-Zato što si me ti ostvio... ljutito odgovaram i okrećem glavu. Ovako će svaki put biti, zar ne? Prebacivaćemo jedno drugom u nedogled.

Hvata me za ramena i okreće ka sebi.

-Amy iz….

-Ni slučajno da to nisi sada rekao. Mrštim se i podižem prst dok to izgovaram. Ni slučajno Brett. Bolje dobro razmisli pre nego što nešto izgovoriš nego da se posle izvinjavaš. To me razljuti deset puta više. Zato sada ćuti. Sada sam ja ljuta.

Pozivaju putnike za naš let. Više ne razmišljam ni o strahu zbog povratk u Boston, ni o strepnji koja se uvukla u srce od momenta kada sam rešila da se vratim. Izbačena sam  iz takta.

Let je brzo prošao, brže nego što sam želela. Vozeći se gradom, od aerodroma do Brettove kuće, u meni se probudilo mnoštvo uspomena. One lepe ali i one ružne. Nisam mogla da sakrijem svoju uznemirenost zbog toga.

-Milaaa mojaa … radosno viče Leslie. Istrčala je iz kuće čim smo stali ispred ulaza.

-Drago mi je da Vas ponovo vidim Lesllie, zagrlim ovu simpatičnu ženicu.

-Anđele mali! Oduševljeno prilazi Williamu koju se jače stisne uz Bretta. Skriva se iza njegovih nogu ali joj se smeši.

-Gnjaviću ga posle, hajde sada uđite. Ručak je spreman.

-Gde je Lisa ? Upita je Brett.

-Na časovima plesa. Dovešće je mama njene drugarice kasnije.

-Dobro, hajde onda da uđemo. Čekajte me u trpezariji ja ću odneti naš prtljag gore.

Rešena da još malo budem ljuta ne gledam ga i ulazim u kuću. Polako koračam vodeći računa da se William negde ne spotakne. Njemu je ovo nepoznati teren dok je meni se ovde tako poznato. Kao da godine nisu prošle, kao da se ništa nije menjalo kao da sam juče otišla.

Sećanja na taj dan stegnu mi grudi. Ulazim u trpezariju a zvukovi rušenja tanjira i escajga sa stola mi odzvanjaju u ušima. Dođe mi da jurim po kući i dvorištu, da što pre svarim sve ovo. Ovako me uspomemme režu komad po komad.

-Prošlo je, zaboraite. Govori Leslile položivši ruku na moje rame, kao da čita moje misli.

Klimnem glavom pitajući se šta ona od svega zna.

Nakon ručka Leslie me povede na sprat da mi pomogne oko raspakivanja a Brett ostane sa Wiliamom u dnevnom boravku. Još uvek smo krišom upućivali ljutite, ali bezazlene poglede jedno drugom.