Otrov I Lek✅- (Skraćena Verzija)

Kad Đavo Dođe Po Svoje

-Zašto ste iznenađeni ? Nisam li Vam se najavio pre par meseci?

Preda mnom je stajao Brettov otac. Oronuo i kratko ošišan, sa tom zlom aurom oko sebe, više nego ikad podsećao me je na đavola. Stah koji sam nekada osećala prema njemu, bio je neuporedivo veći naspram onoga što sam sada osećala.

Razmišljam samo kako da se spasem i molim Boga da se Brett što pre vrati.

-Očekivala sam vas, samo ste me iznenadili. Pokušavam da delujem smireno, ne dozvoljavm panici da me nadvlada.

-To i jeste bio jedan deo mog cilja, krv mi se ledi od zvuka njegovog glasa.

-A drugi deo je? Hrabra sam i luda što uopšte pitam.

Na moje pitanje on se samo ironično nasmeja.

-Jeste li zaista mislili da ćete proći nekažnjeno zbog toga što ste usudili da idete protiv mene?  Pritom, tu mislim i na svog sina. To što njegovim venama teče moja krv, ne menja puno. I on mora biti kažnjen.

-Kako to planirate da izvedete? I meni samoj je smešno pitanje koje postavljam, ali moram da odužim ovaj razgovor.

-Želim svog unuka! 

-Molim?! Zaprepašćeno i uplašeno ga pitam.

-Da, dobro ste čuli. Nastavi da šeta po sobi, dok meni od straha trnu ruke i noge.

-Brettova majka je bila jedina žena koju sam ikada voleo. Na te reči se gotovo nasmejem. On voleo!? Kako da ne!  

-Uskratila mi je mogućnost da učestvujem u odrastanju i vaspitanju svog sina. Zato i jeste postao takav mekušac. Pošto nisam imao priliku da od njega napravim pravog muškarca, sada ću to uraditi sa svojim unukom.

-Nee!!! Suze se slivaju niz moje lice, dok noge same od sebe kreću unazad. Želim nekako da upozorim Bretta i svoje roditelje.

Dok hodam unazad, Brettov otac mi se približava. Plašim se da mu okrenem leđa.

-Nemojte, molim Vas! Idite, neću nikome reći da ste bili ovde! Nestanite, ali ne dirajte Williama! On je samo dete. Nedužno biće.

-Gde je? Vikne tako glasno da se sva stresem.

Odmahujem glavom.

-Neću vam reći! Bolje idite, Brettt samo što nije došao.

-Pronaći ću ga sam.

Dok brzim korakom prolazi kraj mene, pokušavam da ga uhvatim za ruku, ali je on otrgne. Jedva uspem da zadržim ravnotežu i ne padnem niz stepenice.

Gledam kako odlazi, pa onoliko brzo koliko mogu, krenem za njim. Izađem napolje i njega nema. Vratim se nazad u kuću, tražim telefon i ne mogu nigde da pronađem! Uzimam ključeve automobila, moram do mojih po Willliama. Ruke mi se toliko tresu, da ne mogu da okrenem ključ automobila, dok me bol koji osećam u stomaku malo po malo natera da se zgrčim.

-Pokreni se prokletniče, besno rukama i nogama udaram po automobilu.

Auto se upali. Krećem prebrzo i gume zaškripe. Ne usporavam. Izlećem na ulicu i tada me zaslepi svetlost. To je poslednje što vidim pre nego što začujem zvuk sirene i lomnjavu stakla. Osetim jaku bol u predelu glave i stomaka.

-William…

BRETT

William i ja smo se predugo zadržali na bazenu. Nisam mogao da se protivim njegovoj želji da ostanemo još malo. Nakon bazena, odveo sam ga kod Amynih roditelja, gde sam se takođe zadržao i sada već uveliko kasnim. Amy me nije zvala, pretpostavljam da odmara. Postala je prava spavalica od kad je u drugom stanju. Dok mi radost struji grudima misleći o njoj, našoj deci radosno udaram u volan u ritmu muzike koja se čuje, sve dok mi ne zazvoni telefon. Na ekranu se pojavi broj telefona inspektora zaduženog za slučaj mog oca.