Šutnja

O meni

-Jesi li uzbuđen zbog sjutra.
-Ni ne znam. Ne znam ni što ću u školu koji kurac.
-Ti psuješ? Jel moguće?
-Ma sve mi je otišlo dovraga. Ne želim da idem.
-Šta se mora nije teško.
-O itekako je teško. Ustajanje svako jutro u pola sedam i jebeno pešačenje do škole. To ne podržava tvoju definiciju.
-Daj bit će zabavno. Upoznat ćemo nove prijatelje, zanimljive ljude...
-Stvar je u tome što ja ne želim da ih upoznam.-Prekinuo sam je.
-Pa jel ti jebote misliš čitavog svog života biti sam, sa svojom jebenom muzikom i knjigama. Kada ćeš izaći iz te čaure i počet se družit sa ljudima. Hoćeš li da upoznaš neku curu, bilo koga?- Uzrujala se baš kao i svaki put kada bi smo pokrenuli tu temu.
-Jebe mi se zbog svega toga. I ljudi i djevojaka i prijatelja niko mi ne treba.
-A super ostarat ćeš sa deset mačaka u kući na selu i zvat će te čudakom jer nemaš nikoga?- Ironija u njenom glasu je bila očigledna a pogled je sjekao preko mog lica tražeći najmanji tračak bola i slabu tačku da bi nastavila sa onim, što prokleto dobro radi, njenim pokušajima da me promijeni...
-Možda da spavamo Danijela i da pustimo svoje jebene živote da nas nose kuda žele.
-Danijele?! Zašto si takav jebote.
-Spavaj.

Okrenuo sam se na drugu stranu kreveta i pokušao zaspati. Kada nije išlo uzeo sam telefon i uključio jutjub. Standardno" Gay short stories about love". Nijesam ni primijetio kada je bilo četiri izjutra. Nevoljno sam sebe natjerao da ostavim telefon i pokušam zaspiti. Nakon nekog vremena žmurenja, zaspao sam.

Rano ustajanje i oči natekle. Sinoć sam ponovo plakao. Mrzim sebe zbog toga. Vučem se do WC-a i počnem se umivati. Lice mokro i pogled u ogledalo prikovan za oči natekle i pune popucalih kapilara od plakanja. Psovao sam sebe i obećavao kako moram da prestanem raditi to. Ali istina je ta da, ja i te kako imam razloga.