"Voz Uplasenih Ljubavi"

#2

-Elizabet-

Sve bi bilo drugacije da se nisam ukrcala u taj voz.Mnogo je ljudi poginulo.Mnogo snova ugaseno. Mnogo strahova probudjeno. Polako se ukrcavam u voz. U jednom od kupea sedeo je gospodin sa malom devojcicom,tu sam sela. Ljudi oko nas su bili u velikom strahu,cule su se vriske zena i plac  male dece.Nase selo su napali.Svi bezimo gde stignemo. Ja sam sama. Porodicu su mi odveli jos kad sam bila mala,odgajala me je jedna baka. Voz je polako kretao.Suze su se slivale niz moje obraze. Kroz prozor sam posmatrala svoje malo selo,ljude koji pokusavaju da pobegnu.Gledam kuce koje gore a sa njima gore i moji izgubljeni snovi.Tisinu je prekinuo gospodin.

-"Gospodjice jeste li dobro?"-Susrela sam se sa divnim plavim ocima.Pruzio mi je maramicu.

-Hvala vam Gospodine. Dobro sam-uzevsi maramicu sklonila sam pogled i nastavila da gledam kroz prozor. Nakon nekog vremena cula sam kako neko prica. Polako sam se okrenula.-"Izvinite ,jeste li meni  nesto rekli?"- sedeo je pored mene i gledao u malu rupicu na plafonu verovatno napravljenu od metka. Glavu je naslonio na mesto odredjeno za to.Mala plavokosa devojčica spavala mu je u krilu ,a plave loknice padale su joj preko lica.-"Probajte da ne mislite o tome.Bice vam još teže "-pogledao me je.Krv u venama mi se sledila od tog pogleda.Oči su mu bile kontrast  u odnosu na njegov bled ten  i poduzom, ravnom,crnom kosom.Pogledao je u devojcicu i nezno joj sklonio loknice sa lica.Izgledao je tako smireno i samouvereno.-"Hvala vam Gospodine na savetu- osmehnula sam se i jos vise uvukla na svoje mesto.

-"Nebojte se Gospodjice. Ja vas necu pojesti."- pokazao je blistav osmeh. Uzvratila sam i naslonila glavu na ivicu prozora. Posmatrajuci prirodu koja se proteze ispred mene polako sam utonula u san....Voz je zakocio i ja sam se trgla.Na meni je bio kaput.On je sedeo preko puta mene i neznim pogledom me posmatrao.Bio je nekako cudno lep i opusten. -"Jeste li lepo spavali Gospodjice ?"- polako sam skinula kaput i dala mu ga.-"Hvala vam. Jesam" osmehnula sam se i pogledala u malu devojčicu.Sedela je na podu i igrala se sa malom krpenom lutkom. Slatko se smeškala i pricala sa njom. Vreme je sporo prolazilo a za to vreme smo progovorili par reci.-" Oprostite. Ja se nisam prestavio. Ja sam Fin a ovo je moja cerka Doris.-"Tako je slatka i ima lepo ime. -"Ima bas lepo ime"-Gledala sam u nju. Kad sam pogledala u njega kao da su mu se stare rane otvorile. One plave oci su se zamutile, a opusteno lice ukrutilo.-"Jeste li dobro Gospodine ?"-Pogledao me je. Njegove oci su postale tamne od tuge koju nosi u sebi.-"Da li ste se ikada upitali sta vas to drzi u zivotu?Uprkos svim problemima vi ste i dalje na nogama. Zasto je to tako ?"-Gledao me je tim prodornim ocima. Zbunio me je pitanjem.Pricao je samnom kao da me poznaje kao da zna moju pricu i moju bol.-"Gospodine ja ..."-

-"Oprostite.Zbunio sam vas sa mojim pitanjem."- pogled mu je sišao na moje ruke. Mirno su stajale u mom krilu.Neko vreme je vladala ona neprijatna tisina.-"Silazite li na poslednjoj stanici?"- prekinuo je tisunu.Pogledala sam u pravcu vrata od kabine.Puno je ljudi stajalo i posmatralo kroz prozor. Svako od njih je imao svoju muku i svoju bol.-"Da silazim."Pogledala sam u njega. U narucju je drzao devojcicu i ljuljuskao je.Tako je bezbrizno spavala u njegovom narucju.Njegova siroka ramenu su bila stit za nju.-"Oprostite ali ideteli kod nekog ?"

"Da. Imam rodjaku u Parizu. Vi ?" mali osmeh je zaigrao na uglovima njegovih usana.Prosao je rukom kroz razbarusenu crnu kosu. Svaki njegov pokret je bio graciozan.-"Ja sam rodjen u Parizu."-.... Voz je polako pristizao na stanicu.Osmehnula sam mu se i ustala.Uskoro  cu  biti na sigurnom kod moje drage rodjake Houp.On je ustao i uzeo svoj i moj kofer. Izasli smo i zastala sam.-"Drago mi je da smo se upoznali Gospodine Fine."- polako sam mu uzela svoj kofer i stala ispred njega. Osmehnuo mi se. -"Meni je bilo izrazito zadovoljstvo deliti kupe sa vama Gospodjice ?"- uzeo mi je ruku. -"Elizabet-" nezno ju je prislonio usnama.-"Nadam se da ce nas sudbina opet spojiti Gospodjice Elizabet."-

-"Zbogom Gospodine"- lagano sam se poklonila i otisla. Sa sobom sam imala mali kofer i stotinu kila tuge i boli u sebi.