34 jokes » h.s.

eighth

Sirena hitne pomoći je odzvanjala gradom. Njeno krhko tijelo je ležalo na plahtama dok su doktori pokušavali da joj spase živote. Te noći, noći kada se nasmijala, glasovi su postali prejaki. Vrištali su na nju, govoreći joj kako nije dovoljno dobra. Mučili su je sve do ranih jutarnjih sati. Nije mogla trpjeti i polako je zakoračila na prozor. Mjesec je tu noć bio prljave žute boje i vapio je za pažnjom. Kao i ona. Njeni zglobovi su krvarili dok je gledala kroz prozor. Taj dan je previše bio dobar da bi se dobro završio isto tako. Polako je stala na letvicu od prozora i nasmijala se tužno. Tada je razmišljala o Harryu. Da li će mu faliti? Ili će mu biti svejedno? Možda je samo bio dobar.. Zakoračila je i uz tup udarac pala na zemlju. Sva njena sreća je da živi na drugom spratu i da je samo slomila jako puno kostiju, te jako puno iskrvarila. Mama ju je jako brzo pronašla i našla se u kolima hitne pomoći. Probudila se par sati poslije, u suzama. Mama ju je čvrsto držala za ruku dok je ostavljala kratke pusice na njenim obrazima, i čelu. 

- Ljubavi.. - prošaputala je, dok je lagano stiskala njenu ruku. - Zašto si to učinila svojoj mami? Prepala si me na smrt, Dahlia.. - prošaputala je, ostavljajući kratke poljupce na njenim rukama. - Dahlia, ja nisam znala ni da si ti depresivna. Ni da se režeš. Ni da nisi jela danima.. Zašto nisi pričala sa mnom? - prošaputala je i priljubila svoje usne uz njeno čelo. Dahlia je samo uzdahnula, čuvajući njenu ruku sa tužnim osmijehom. - Želiš li da zovem onog dečka? - prošaputala je i Dahlia je brzo odmahnula glavom. 

- Želim biti sama.. - prošaputala je, glas joj je pucao dok je čvrsto čuvala plahtu ispod svojih prstiju, disala je jako teško zbog čega je imala masku preko usana i nosa. Naime polomila je par rebara pri padu, te ugruhala pluća zbog čega joj je kisik jako teško dolazio do pluća. Mama je klimnula glavom, ostavljajući ju samu u hladnoći bijele sobe. 

Sutrašnji dan je dočekala zavezana za krevet. Iako su joj zglobovi bili skoro pa slomljeni, doktori su inzistirali da se zaveže sve dok psihijatar ne dođe. Jako kratko je spavala jer taman kada je zaspala, njen psihijatar se pojavio. Mrzila je razgovore sa psihijatrom. 

- Dobro jutro, Dahlia.. - prošaputao je, misleći da se ona boji njegovog glasa. Imao je takav pristup sa svim pacijentima no njoj to nije pomagalo. Gledala je u svoje zavezane ruke, ne želeći da gleda u njega. - Kako se osjećaš? Na skali 1 do 10 koliko dobro se osjećaš? - pogledala je u njega i prevrnula očima. - Ako ne možeš pričati, podigni onoliko prstiju koliko se dobro osjećaš? - ponovno je šaputao. Podigla je srednji prst i okrenula mu glavu. 

- Molim vas da me ostavite na miru.. - prošaputala je i on je uzdahnuo, šaputajući nešto poput, 'Vama nema pomoći', klimnula je glavom i pogled joj je pao na njenje zglobove. Pokušala ih je izvući iz lisica jer je bilo bolno. Lisice su pritiskale njene ozljeđene zglobove. Uzdahnula je kada je čula da su se vrata zatvorila i bila je sretna jer je taj jezivi tip napustio sobu. Vrata su se ponovno otvorila i ovaj put je to bila mama.

- Dušo. Zašto si izbacila psihijatra? - pogledala je u mamu i pokušala sjesti no lisice to nisu dopuštale. Mama je naravno zanemarila to što su joj doktori rekli i brzo dohvatila ključ, otključavajući njene zglobove. Čuvala ju je čvrsto uz svoja prsa, njene ruke su prolazile kroz kćerkinu dugu smeđu kosu. - Dahlia, moraš se malo potruditi.. - prošaputala je u njenu kosu, ostavljajući poljupce na istu.

- Želim ići doma.. Molim te.. - šaputala je dok se čuvala za maminu majicu. Bila je uplašena. Odjednom je samo željela pobjeći iz te bolnice i ušuškati se u svoj krevet. - Molim te.. - toliko se uplašila svega oko sebe, tih glupih glasova koji su ponovo vrištali da je zaplakala.

- Dahlia.. Ljubavi. Naravno. Odmah.. Samo nemoj plakati. - njena majka je bila brižna žena. I nije mogla gledati svoju kćerku tako skrhanu. Brzo se podigla na noge i nestala iz sobe. Morala je dobiti potvrdu od doktora. To je trajalo duže od deset minuta jer je doktor inzistirao da Dahlia ostane.. 'Dahlia ima šest polomljenih rebara i napuklo desno krilo pluća, noga joj je uganuta i obe ruke su joj povrijeđene. Ne može takva biti doma,' nije uspjela dobiti odobrenje od doktora. Vratila se tužnjikavo u sobu i ujela se za usnicu. 

- Možemo li ići? - Dahlia je prošaputala, već spremna da se ustane ponovno, unatoč bolu u rebrima. Mama je odmahnula glavom i Dahlia je ponovno zaplakala. Sve je ovo bilo previše za nju. Da je samo bila malo korisnija, sada ne bi ni postojala. Ne bi bila jedna veća briga za svoju majku. Ne bi tjerala svoju majku u suze. Mama joj je čuvala ruku, masirajući njene zglobove koji su užasno boljeli.

- Sedam dana i onda smo doma.. - Obećala je i Dahlia je klimnula glavom, dopuštajući mamu da joj obriše suze sa obraza. - Žao mi je, dušice. Previše si se povrijedila sinoć da bi otišla.. - poljubila je njen obraz i pustila joj da bude ponovno sama. Samo sedam dana ove noćne more i otići će doma. Zatvorila je oči čvrsto, čuvajući plahtu ispod svojih ruku i upitala se. Što Harry radi? Misli li na nju? Cijeli jučerašnji dan joj je bio u glavi i dopustila je sebi da sa tim zaspe. Nije to bila jedna od onih ugodnih dremki. Budila se svakih pet minuta jer bi ju nešto zabolilo. Ali barem bi se probudila sam malenim osmijehom. Harry nije mogao osvojiti medvjedića.

________________________________________________

očajno. nemam pojma. što vi mislite? dahlia je imala napad i tako to.. kako ste vi? ja sam previše umorna.. haha. nemoj da govorite da je kratko jer trebate biti zahvalni i na ovom, ja jedva gledam haha. volim vas xxxxxxx